Deki i Savo ne liče na sebe pod pritiskom

Opterećenje koje im je nametnuto od strane uprava, navijača, a sigurno i od njih samih jer su veoma ambiciozni, izbacilo ih je iz koloseka nasmejanih, vedrih sportista, ozbiljnih ljudi, roditelja već poodrasle dece, uzora mladih. Savo i Deki su i prvi derbi ove sezone u martu učinili jedinstvenim, realksiranim uvek napetu atmosferu gostujući zajedno svuda, prenoseći pozitivan sportski stav. Promenilo ih je to opterećenje srpskog sportskog miljea da je fudbal nije sport već "borba na život i smrt".

Milošević je ušao u nervozu odmah posle izgubljenog finala Kupa Srbije, sezona bez trofeja je samo kod "večitih" katastrofa a ne neuspeh. Dva incidenta na pripremama, pa burna rekcija u Kruševcu gde je pobegao sa terena kako ne bi pukao sa živcima kao juče u Novom Sadu. Isključenje Sejdube Sume je bilo opravdano, a sudija Srđan Jovanović je možda trebalo da isključi i Nikolu Drinčića. Da je imao VAR verovatno i bi, ali ovako ostavimo da nije video. Međutim, to ne opravdava Miloševića da besni, psuje, preti. Kulminacija je usledila u 75. minutu kad je Jovanović propustio da svira faul Saničanina nad Sadikom na 30 metara od gola. Eksplodirao je Savo, ušao na teren, bacio flašicu u pravcu sudije, psovao, pretio da "više neće ćutati", volejom razbio mikrofon "Arene"... Ružno i tužno da jedan takav sportsmen, koji ume da izađe i kaže "ovo ne valja ništa", "Ovo je bilo dobro" dođe na nivo nervnog rastrojstva. Crveni karton i verovatno ozboljna disciplinska mera neće promeniti tu trominutnu sliku koja zabrinjava. Srpski fudbal je decenijama u blatu, ali Savo Milošević, godinama unazad direktor mlađih kategorija FSS i potpredsednik Saveza, to je dobro znao pre nego što je hrabro preuzeo Partizan. Znao je i kakva je uprava crno-belih, kakvi su navijači crno-belih i koliko su mu naklonjeni. Sve je znao.

Dejan Stanković je takođe pokazao da ne liči na sebe pod pritiskom, s tim da još uvek nije došao u fazu rastrojstva kao Milošević. Prost je razlog, Zvezda uz sve neke slabosti pobeđuje redom, šest od šest u Superligi, u trećem je kolu kvalifikacija za Ligu šampiona. Međutim, pritisak koji postoji i tinja, probija se kao kroz maglu pa tako Dejan posle pobede nad TSC od 5:0 nije mogao da ne pomene "da su mnogi sumnjali u tim, ali da im on veruje". Niko ga o tome nije ni pitao, a pritom posle slabe partije u Tirani nije izašao pred kameru i rekao da je "igra bila očajna", da on preuzme deo odgovornosti, bude onaj Stanković, sportsmen na kakvog smo navikli. Ne otvorenog do "gole kože" kao Miloševića, jer Deki to nikad nije ni bio. Stanković je uvek iskazivao veću strast od Miloševića, često je unosio veliku dozu optimizma, ali na klupi Crvene zvezde još nije rekao, osim "Zvezda je klub sa najvišim ciljevima", da je njegov tim favorit za titulu, da ima najbolje igrače u zemlji, najskuplje itd. Drži se one srpske maksime "ono što nije rekao ne može ni da mu se stavi na teret".

Problem za dva asa su i stalna medijska spinovanja, nekih struja iz klubova, koji im stvaraju tenzije (slučaj Natho i Makeda), šalju određene šifrovane poruke i nešto im poručuju. I na to mladi treneri troše energiju, gube nerve jer nije lako držati svlačionicu u najboljem redu ako se stalno podriva, čak i veštački stvara nezadovoljstvo. Ne treba smetnuti s uma i efekat "koronavirusa", jer je pandemija opasno uzdrmala sport i sportiste, neizvesnot koja traje šest meseci nikoga nije ostavila neranjivog.

Milošević i Stanković nemaju mnogo izbora, nažalost, u srpskoj fudbalskoj stvarnosti satkanoj od brojnih negativnosti, mogu ili da napuste Superligu i sreću u trenerskoj karijeri potraže u inostranstvu ili da nauče da se nose sa pritiskom i budu svoji pa koliko košta da košta. Ovako će se samo uvaljati u naše blato i spojiti sa gomilom ispodprosečnih.