Ima li razlike između Vučića, Putina, Orbana i Erdogana?

- Mada se Srbija i dalje uopšteno klasifikuje kao demokratija, ona ispoljava značajne znakove degeneracije. Vučićeva stranka kontroliše većinu velikih televizijskih stanica i tabloida… Ti mediji redovno u pitanje dovode patriotizam opozicije… Mnogo puta lokalni mediji izveštavali su o zaverama u cilju atentata na Vučića, ali optužnice nikada nisu podignute - navode Danijel Trajsman i Sergej Gurijev u knjizi "Spin diktatori", piše N1.

Šta spaja Vladimira Putina, Redžepa Tajipa Erdogana i Viktora Orbana, i Aleksandra Vučića? Između ostalog – korišćenje obmane, spina, “pantomimska gluma demokratije – ali ne i diktatura straha, gde uglavnom i nema pokušaja prikrivanja odustajanja od demokratije“. To je ključna teza knjige “Spin diktatori”, delimično posvećene i Srbiji – od početka vladavine SNS-a do danas.

Iako su neke karakteristike spin diktature poznate još od antičke Grčke, ona je više nego vidljiva od nedavno. Početkom 21. veka, prvi put je broj demokratskih zemalja bio veći od onih koje su se smatrale autoritarnim. Njihov odnos tada je bio 98 prema 80, ali je samo dvadesetak godina kasnije taj odnos promenjen na 92 prema 87 – u korist diktatura.

To je delimično uzrokovano i finansijskom krizom koja je svet zadesila 2008. godine, podsećaju Danijel Trajsman, profesor političkih nauka na Kalifornijskom univerzitetu i Sergej Gurijev, profesor ekonomije na Institutu političkih nauka u Parizu.

Za razliku tzv. diktatora straha, tehnika vladanja novih – tzv. spin diktatora, u koje Gurijev i Trajsman ubrajaju i Si Đinpinga, singapurskog premijera Li Sjenlunga i Rafaela Koreu u Ekvadoru – nije ni represija, ni nasilje, ni sveopšta cenzura, još manje nametanje ideologije ili ismejavanje demokratije – nego izostanak ideologije, imitiranje demokratije, prikrivena cenzura, slobodan protok ljudi i informacija, pa čak i dozvola rada opozicionim ili nezavisnim medijima.

Spin diktatori nikada neće sebi dozvoliti da izgovore ono što je zairski vođa Mobutu jednom rekao – "demokratija nije za Afriku", ali će zato sve učiniti – ne da represijom “uguše” pobunu, nego da među svojim protivnicima u potpunosti eliminišu želju za njom.

Da bi to ostvarili, potrebni su im, između ostalog, masovna podrška i popularnost, koje redovno proveravaju ispitivanjem javnog mnjenja, ali i mediji – pre svega velike televizije, uključujući i nacionalnu.

Neophodni su potiskivanje kritičkih glasova, ubedljiva pobeda na izborima – dobijena neretko umerenom, ali ne i prevelikom krađom, "neprimetno neutralizovanje opozicije", stavljanje svojih protivnika u kategoriju “nepatriota” – pa čak i širenje otpora prema kulturi, time i prema nezavisnim intelektualcima.

Kada bi neko iz Srbije pročitao prethodnu rečenicu, mogao bi da pomisli da je reč o tehnici vladanja u Srbiji 2024. godine. Ali ne, njom se, uz razlike u nijansama, prilagođenim okolnostima u svojim zemljama, služe svi oni koje Gurijev i Trajsman nazivaju spin diktatorima – od ruskog predsednika Putina i njegovog kazahstanskog kolege Nazarbajeva, do bivšeg šefa države u Peruu Alberta Fudžimorija i Viktora Orbana u Mađarskoj.

Kao što se (posle neuspelog puča 2016. godine) turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nalazi u zoni prelaza od spin diktatora ka diktatoru straha, tako i sve karakteristike spin diktature nisu svojstvene isključivo i samo njoj.

Širenje otpora prema kulturi, prezir prema obrazovanju ili "antiintelektualizam" pominje i Džejson Stenli u knjizi "Kako funkcioniše fašizam" kao jednu od karakteristika fašističkih politika koje teže da obesmisle i ponize stručnost i obrazovanje.

Srbija pokazuje "značajne znakove degeneracije"

U kontekstu toga da je jasna teorijska podela jedno, a praksa ipak nešto drugo, je to , kako naglašavaju Gurijev i Trajsman – da je većinu autokrata od 1946. godine do danas “lako označiti ili kao diktatore straha ili kao spin diktatore”, ali da su četvrtina njih – "hibridni slučajevi".

Spin diktatura ili ono gde preovladava taj tip vladavine, zasniva se između ostalog na iluziji da je diktator “kompetentan i dobronameran demokrata”, kažu Gurijev i Trajsman i u tom kontekstu pominju i Aleksandra Vučića.

Aktuelni predsednik Srbije “svoje umeće brusio je kao ministar informisanja u vladi Slobodana Miloševića. Mada se Srbija i dalje uopšteno klasifikuje kao demokratija, ona ispoljava značajne znakove degeneracije. Vučićeva stranka kontroliše većinu velikih televeizijskih stanica i taboida od kojih mnogi profitiraju od reklama i dotacija iz javnog sektora. Ti mediji redovno u pitanje dovode patriotizam opozicije. Kritički mediji suočavaju se s lažnim tužbama sa ogromnim odštetnim zahtevima… Mnogo puta lokalni mediji izveštavali su o zaverama u cilju atentata na Vučića”, navode dva autora i dodaju da optužnice u vezi sa tim – nikada nisu podignute.

Umesto zastrašivanja – slike prosperiteta

Spin diktatori ne zastrašuju građane, već im svakodnevno poručuju da oni obavljaju sjajan posao i tako kreiraju "slike mira i prosperiteta"…

- Kada nije objavljivao pobede, uvodio je nove ciljeve i programe - navode dva autora.

Iako bi neko mogao da pomisli da je reč o Aleksandru Vučiću i njegovom programu "Srbija 2025", autori zapravo govore o Nazarbajevu i njegovom programu – "Kazahstan 2030" i krilatici – "Narod, planeta, prosperitet, mir i partnerstvo". Alberto Fudžimori služio se sličnom tehnikom, pa sebe nije nazivao političarem – nego menadžerom Perua.

Većina spin dikatora odlikuje se pragmatičnošću i to odustajanjem od jedne ideologije – koja bi značila i ograničavanje broja onih čiju podršku dobijaju i u inostranstvu i u svojoj zemlji. Putin navodno ne voli reč ideologija, kažu dvojica profesora, već koristi "kaleidoskopski miks slika i tema" koji uspešno – "umnožava publiku".

Spin dikatori se, za razliku od onih koji žele da vladaju strahom, ne zatvaraju prema svetu, već na svaki način pokušavaju da dobiju inostranu pomoć – finansijsku ili političku – svakako onu koja im pomaže da ostanu na vlasti.

Ipak, oni igraju dvostruku igru – pa saradnja sa Zapadom u spin diktaturama podrazumeva istovremeno optuživanje i iskorišćavanje zapadnih zemalja, koliko god i kako god jer to moguće.

EU je 2018. godine Mađarskoj dala pet milijardi evra, a taj novac pomogao je, podsećaju Gurijev i Trajsman, Viktoru Orbanu da učvrsti vlast. To ga ipak nije sprečilo da se obruši na Brisel u vreme masovnog dolaska migranata i kaže da se EU ponaša "kao starica koja zaprepašćeno odmahuje glavom" kao i da se u Budimpešti pojave bilbordi sa natpisima – "Zaustavimo Brisel".

Krađa na izborima – ali ne prevelika

Iako bi zbog najčešće velike popularnosti, izbore dobili i bez prekrajanja rezultata, moderni spin diktatori teže „da izbore umereno pokradu“.

Taj paradoks po Gurijevu i Trajsmanu posledica je toga što bi, ako bi neki lider zvanično pobedio sa oko 55 odsto glasova, građani mogli da poveruju da je zapravo procenat onih koji su za njega glasali oko 45 odsto. Ali, ako se kaže da je neko pobedio sa 65 odsto – javnost će biti sigurna da je taj kandidat stvarni pobednik izbora.

Osim toga, "disciplina u krađi izbora" iako nije neophodna, obeshrabruje protivnike da bilo šta i pokušaju na narednim izborima.

- Da li je potrebno da budem diktator kad mogu da pobeđujem bez po muke - izgovorio je šezdesetih godina prošlog veka Li Guangjao. Gurijev i Trajsman podsećaju da je taj lider u Singapuru zemlju pretvorio u "jeziv teror političke kontrole" a da su njegove tehnike vladanja inspirisale mnoge moderne diktatore, uključujući i Viktora Orbana.

Dok su diktatori straha od 1946. godine uglavnom "pobeđivali" sa više od 90 odsto glasova, moderni diktatori teže samo da "uknjiže impresivnu pobedu". Poražavajuća je, navode Trajsman i Gurijev, činjenica da, kada je nameštanje izbora umereno, strani posmatrači zazimaju pomirljiv stav. To čine i jer strahuju da bi zauzimanje tvrđeg stava uzrokovalo nasilne proteste u zemlji “spin diktature”.

Selebriti umesto kulta ličnosti

Kult ličnosti, kao tehnika vladanja karakteristična npr. za Severnu Koreju, gde studenti idu na trogodišnji kurs o mlađim danima Kim Džong Una, prevaziđena je tehnika vladanja. Spin diktatori umesto toga neguju "sliku selebritija", navode Gurijev i Trajsman.

- I to onu kičastu sliku, kakva okružuje zapadnjačke glumce… Ili neke predsednike SAD u internet eri”. Putinova "selebriti slika" u Rusiji manifestovala se i tako što su mnoge ulice u selima dobile njegovo ime, dok su na sajtu Kremlja objavljene njegove fotografije u mačo pozama. Paradoks je što se pokazalo da ulice nazvane po njemu nisu bile slavljanje ruskog predsednika, već molba za obezbeđivanje sredstava - navode.

- Ako se ulica imenuje po Putinu, biće asfaltirana - rekao je jedan čovek u Rusiji, navode dvojica autora knjige "Spin diktatori".

Predsedniče, verujem u tebe!

Negovanje kulta ličnosti ili gajenje kič selebriti slike o Aleksandru Vučiću gotovo da je svakodnevna pojava među njegovim pristalicama.

- Onako kako samo ti to umeš! Ujedinjene nacije su mesto gde je moguće sprečiti treći svetski rat. Predsedniče, verujem u tebe. Iskoristi priliku. Pobedi. Neka Pravda trijumfuje. Jedino tako može zavladati mir u svetu - napisala je na Instagramu Ana Grozdanović, članica glavnog odbora SPS-a uoči obraćanja Aleksandra Vučića na 79. sednici Generalne skupštine UN.

Tužna činjenica – tehnike potiču sa Zapada

Tehnike vladanja spin diktatora potekle su iz zapadnih demokratija, kažu Gurijev i Trajsman i to nazivaju "žalosnom činjenicom". Podsećaju da su se suđenja za klevete u političke svrhe pojavila u vreme borbi za građanska prava pedesetih godina prošlog veka u SAD.

Moderni diktatori upravo iz zapadnih zemalja dobijaju savete kako da vladaju, pa je tako obrušavanje na Džordža Soroša u Mađarskoj bila zamisao dvojice vašingtonskih konsultanata, podsećaju dvojica autora.

- Priznaj da postoji problem ljudskih prava, ali inisistiraj na potrebi da se ide korak po korak - rekao je bivši britanski premijer Toni Bler Nazarbajevu kada ga je on unajmio kao savetnika, pošto je policija u Kazahstanu ubila 14 štrajkača u rudarskom gradu Zanaozen.

Uprkos otvorenoj podršci zapadnih zvaničnika nekima od savremenih diktatora, praksi plaćenih lobiranja za račin nedemokratskih vlada, kao i činjenici da je slika demokratije podrivena i u nekim zapadnim zemljama kao što su SAD, Gurijev i Trajsman nisu uvereni da će zapadne demokratije utonuti u spin.

U razvijenim društvima, ambiciozne spin diktatore “zaustavljaju mreže državnih sudija, novinara, aktivista, advokata i opozicionih političara”, kažu Trajsman i Gurijev. Dodaju da bi spin dikatori voleli da građani veruju njima, a ne Zapadu.

- Njihov model uspeva u svetu cinizma i relativizma… Ali Zapad ima ono što oni nemaju – ideju liberalne demokratije… To što se spin diktatori pretvaraju da su demokrate, dokazuje da nemaju šta da ponude. Mogu samo odugovlačiti i obeshrabrivati nas neko vreme – ukoliko im to i dozvolimo - zaključuju Sergej Gurijev i Danijel Trajsman, na kraju knjige "Spin diktatori".