SLUČAJ BRNABIĆ ANA: Umiranje u lažima

 Premijerka Srbije Ana Brnabić gostovala je na jednoj režimskoj televiziji i ponovo se, umesto svojim poslom, bavila pisanjem nezavisnih medija. Ponavljanjem standardnih fraza kako "tajkunski mediji u vlasništvu Šolaka šire laži, klevete". 

- Tajkunski mediji nije uvreda. Sporno je kada oni pišu laži - tvrdi premijerka.

Opstanak ljudi u velikoj meri zavisi od saradnje sa drugima i da šteta naneta reputaciji može da znači da čovek više ne učestvuje ili nije deo kooperativnog društva. Ana, u takvom rasporedu nadležnosti, postala je javna atrakcija, jedna vrsta političke neobičnosti, koja je na premijerskoj dužnosti jedva mirila svoju privatnost i javnu funkciju. Ona ima svoj lični osećaj dužnosti. Želja da se zaštiti reputacija ŠEFA jaka je kao i uvek. Ljudi su spremni da idu mnogo daleko da zaštite svoju čast i radije će da izaberu smrt nego beščašće ili sramotu. Ana nema vremena za svoju sramotu.

Uz neizbežne muke sa rečima i njihovom artikulacijom, postala je neuporedivo smelija u okršaju sa neistomišljenicima. Naučnici navode da imati dobar ugled znači da će drugi ljudi hteti sa vama da se socijalizuju, što povećava vaše šanse za opstanak. Ne i u premijerkinom slučaju. I sada je Ana, nekad u podnožju srpske politike, postala nešto kao predsednikov kaskader. Zvezda koja ga zamenjuje u gadnim i opasnim scenama. I, kažu, sve više liči na njega.

Ona govori ono što joj dođe, ako dođe bilo šta. Tako objašnjava i sve oko sebe. Štetu koju njenom šefu nanose svi koji ga ne razumeju. I zbog toga je počela da se ljuti na sve koji ne razumeju nju. Nažalost, Srbija je suviše slaba. Sramota je narod što mu je zemlja postala javna kuća. Odatle nam svodnici govore o moralu i osuđuju one koji su ih zatekli u orgijanju za dobro otadžbine.

Umesto da trepće, dok laže, ona je pasivno agresivna. Izigrava žrtvu medijskog napada. Jer, samo ako za žitelje Srbije misli da su divljaci bez elementarnih kompetencija za ispravno rasuđivanje, Brnabić može da im se obrati. Po njoj, u Srbiji samo njen šef i ona odlučuju šta je istina, a šta laž. Ako to još malo razmotamo, ona zapravo smatra: Moj šef i ja sa njim tako smo jaki da možemo reći bilo šta, a vi to morate prihvatiti ma koliko se to kosilo sa zdravom pameću. 

A, kosi se.