Marko Marjanović: Sloboda medija gotovo da ne postoji, portali rade pod pritiscima

Ko je Marko Marjanović? Marko Marjanović je, kako sam kaže, rođen u neko bolje vreme u Beogradu. Po zanimanju je strukovni menadžer. Član NUNS-a. Od devedesetih godina prošlog veka učesnik je svih protesta. Protivnik je svega nenormalnog. Kaže i da je uvek opozicija. Aktivista je. Novinar. Piše i na svom SAJTU, koji se po broju pregleda već duže vreme nalazi na prvoj strani google (web) pregledača. Potpredsednik je Udruženja ZID koje se bavi sektama i ukazivanjem na opasnosti od delovanja sekti. U okviru Udruženja osniva i Fondaciju za pomoć deci oboleloj od Treacher Collins sindroma. Fondacija je u osnivanju, tek počinje da radi, ali dvoje dece je već uspešno operisano.

Marko Marjanović je sin pevača Đorđa Marjanovića čije su pesme obeležile neko lepše i srećnije vreme. Marko je i Mašin i Marin tata.

Marko, Vi ste novinar, član NUNS-a. Sa kojim novinskim kućama sarađujete i da li ste zadovoljni saradnjom? Da li ste imali nekih neprijatnosti, verbalnih i fizičkih napada zbog bavljenja novinarstvom?

Prvo da Vam se zahvalim na pozivu za ovaj intervju i interesovanju za moj rad u oblastima koje ste pomenuli. Što se tiče neprijatnosti, mislim da svaki posao donosi određene neprijatnosti. Naravno, danas je posebno teško biti novinar, pogotovu ako se bavite kritičkim osvrtom na trenutnu društveno političku situaciju. Mnogo veća novinarska imena imala su mnogo teže situacije od mene. Podsetimo se samo novinara „Žig“ – a, Milana Jovanovića kome je zapaljena kuća, Brankice Stanković koja je godinama živela uz policijsku pratnju, ili targetiranje novinara „Krik“, pretnje Darku Mitroviću ili Jugoslavu Ćosiću i celoj redakciji TV N1.

Imao sam par fizičkih napada izveštavajući sa građanskih protesta, i bezbroj pretnji i uvreda ljudi koji su očigledno plaćeni da to rade. Ne meni, već svima koji misle svojom glavom.

Opozicioni lideri kao glavni uslov za izlazak na izbore navode slobodu medija, pre svega slobodu RTS-a. Da li se slažete sa tim uslovom ili mislite da pored RTS-a sloboda izveštavanja treba da postoji na svim televizijama koje su od države dobile nacionalnu frekvenciju zato što i na tim televizijama gotovo svakodnevno gostuju državni funkcioneri?

Logično bi bilo da televizije sa nacionalnim frekvencijama budu servis svih građana, ali na žalost, stvarnost nas demantuje. RTS je servis stranke na vlasti. Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom možete videti samo lidere stranaka koje su proizvod službi vladajuće stranke. Zapravo, možete videti opozicione stranke i njihove lidere samo ako se pominju u negativnom kontekstu. To se sa promenom režima mora regulisati zakonom.

Kako izgleda, iz Vašeg ugla, sloboda medija?

Blago rečeno, katastrofalno. Sloboda medija gotovo da ne postoji. Mali broj nezavisnih portala jedva sastavlja kraj sa krajem. I rade pod neviđenim pritiscima i pretnjama.

Već nekoliko godina traje ekspanzija internet portala. Da li štampaniji medji mogu da se izbore sa konkurencijom nastalom na internetu?

Po mom mišljenju, štampani mediji su izgubili ovu bitku. I par nedeljnika koji nekako opstaju, uspevaju samo zbog svog entuzijazma i vernosti svojih redovnih čitalaca.

Marko, Vi ste aktivni na internet društvenoj mreži Tviter. Kakvo je Vaše mišljenje o Tviteru? Da li je on zaista važan izvor informacija za korisnike Tvitera, za portale ali i štampane medije i zašto? Kako utiču na Vas komentari koje dobijate ispod tvitova? Često se spominju “uticajni tviteraši”. Ko su uticajni tviteraši i da li i Vi spadate u tu grupu?

Da, jesam aktivan na Tviteru. Što se tiče mog mišljenja o toj socijalnoj mreži, pokušaću ukratko da objasnim. Prednost Tvitera je brzina kojom možete da plasirate vest i veliki broj korisnika koji je koristi. Mnogo dobrih humanitarnih akcija je uspešno sprovedeno upravo zahvaljujući masovnosti i brzini reakcije. Što se tiče toga da li je važan za medije i portale. Jeste. I neretko ti mediji i portali i objavljuju informacije koje pročitaju na Tviteru. Komentari na Tviteru mogu da vas isfrustriraju ako ne znate kako da izađete na kraj sa njima. Ali, po meni, rešenje je dosta jednostavno. Blokirate nepristojne, botove koji to rade za novac i uvrede ili preteće komentare prijavite i onda ih Tviter blokira.

Kada sam otvorio nalog na ovoj mreži, prvo sam reagovao emotivno, često puta i bio povređen. Sada je situacija drugačija. Ukapirao sam kako funkcionišu ljudi. Neki bi zarad broja pratilaca sve uradili, pa čak i ismevali, vređali ili se na silu pravili duhoviti. Ali, to ne prolazi na duže staze. Uticajni tviteraši postoje i to su ljudi koji pod svojim imenom ili „nickom“ pišu tvitove kojima uspevaju da izazovu reakciju ljudi. Lično poznajem i tviteraše koji imaju preko 20,30,50 ili više hiljada pratilaca. Neko ih prati zato što su im zanimljivi, opozicija ne bi baš da im se zameri a vlast ih proziva.

Neka od imena zaista i imaju uticaj na ljude. Imaju svoj stav, mišljenje i zato ih prate. Nabrojaću samo neke od njih: @Ksenija760, @BoraKonj, @PajticBojan, @darkomitrovic, @SlavicaPlavsic, @whitesnake1004, @WhistlerDick, @D_Ikodinovic, @SinisaKovacevi6, predstavnici stranaka i portali @N1infiBG, @DirektnoRS, @KRIKrs, @CINSerbia, @LosZao @Tvojtehovski, @BiljanaLuki…

Sebe ne doživljavam kao „uticajnog“ tviteraša, ali sam izuzetno zahvalan ljudima kojim me prate i daju mi podršku.

Jednom prilikom sam čula ili pročitala da blog i blogeri nanose štetu novinarima i piscima. Da li se slažete ili mislite da su blogovi i internet portali dobri za sve one ljude koji imaju oštro ili manje oštro pero, a ne mogu da se ostvare u novinarskoj profesiji iz raznoraznih razloga? Takođe, neki blogeri nemaju mogućnost da objave zbirke priča i romane. Da li je onda ok da svoje znanje i talenat za pisanje izražavaju kroz blog? I sami ste bloger i vlasnik sajta. Kada ste i kako došli na ideju da napravite svoj sajt?

Blog je odlična mogućnost da objavite svoja razmišljanja bez ikakve cenzure ili pritisaka. Ko god misli da ima dara i želi nešto da izbaci iz sebe to danas jako lako može da uradi zakupom domena. Ne bih sebe doživeo nikako kao blogera. Više kao kritičara svega nenormalnoga što nas okružuje. Pisao sam ranije za neke portale i onda sam želeo da svi moji tekstovi, kolumne i intervjui budu grupisani na jednom mestu. Odatle ideja da napravim svoj sajt. Ljudima se dopalo, neki sjajni novinari kao što su Nenad Kulačin, Mihailo Medenica, Aleksandar Bečić, Voja Žanetić, Darko Mitrović, dali su mi podršku i eto sajta. Naravno, drugim redakcijama sam dao saglasnost da tekstove preuzimaju. I ako mi dozvolite da se malo pohvalim. Do sada je sajt imao preko milion pregleda..

Molim Vas, zbog čitalaca ovog bloga, da navedete u kratkim crtama o čemu pišete na svom sajtu, tačnije imate li kako blogeri kažu “svoju nišu”? Neki blogovi i internet sajtovi i portali koje vode ljudi koji nisu diplomirali žurnalistiku ponekad imaju veću posećenost u odnosu na web stranice štampanih i elektronskih medija. Zašto je to tako, da li su u pitanju dizajn samog bloga i portala ili je reč o samim temama o kojima se piše i o slobodi govora-pisanja samog autora?

Važno je da imate svoj stil pisanja od koga nećete odustati. Ja sam sebe pronašao u formi satire, kritike i objavama intervjua sa ljudima koji otkrivaju mnogo toga, što građani ne mogu da znaju. Dizajn je važan, ali nije presudan. Najbitnije je da je pregledan i da tekstovi budu interesantni. Naravno, moram da istaknem da prezirem tabloidno novinarstvo i izveštavanje koje, na žalost takođe imaju izuzetnu posećenost.

Marko, Vi ste osoba rođena sa Tracher -Collins sindromom. U emisiji Žane Karaklajić na YT kanalu “Inspiracija dana-inspiracija noći” govorili ste o tom sindromu koji Vas prati od samog rođenja. Šta je Tracher -Collins sindrom i kako se on leči?

Da, ja sam jedna od osoba koja je rođena sa tim sindromom. O tom sindromu i temi mogli bismo da napravimo jednu zasebnu priču. Pokušaću što kraće da objasnim makar osnovno. Tracher -Collins sindrom predstavlja retku kongenitalnu malformaciju (urođenu manu) koja se karakteriše brojnim anomalijama struktura lobanje i lica koje se razvijaju iz prva dva faringealna luka. Kritični period tokom kog dolazi do razvoja anomalija kod ovog sindroma događa se tokom šeste nedelje trudnoće. Osnovni uzrok ovog sindroma je genetska predispozicija, odnosno pokazuje autozomno-dominantno nasleđivanje, što znači da je potreban samo jedan par gena da bi se bolest ispoljila.

Statistički podaci pokazuju da se Tracher -Collins sindrom javlja na svakih 40.000 novorođenčadi bez rasne i polne predilekcije. Ovaj sindrom se može dijagnostikovati i tokom trudnoće klasičnim ultrazvučnim, ili 3D ultrazvučnim pregledom. Naravno da takve stvari predstavljaju problem, naročito u adolescentskom dobu.

Da li ste zbog toga što ste drugačiji imali problema u ranom detinjstvu i u osnovnoj školi? Da li su ti problemi, ukoliko ih je bilo ipak ostavili tragove na duši? Kako ste stekli samopouzdanje preko potrebno svim mladim i starijim osobama koje su malo, ili malo više drugačiji od ostalih?

Imao sam i ja probleme, bio često izopšten od okruženja, vršnjaka, neretko i maltretiran. Izborio sam se na svoj način, prvo nekim nepopularnim metodama, ali kasnije sam pokušao da nekim svojim humorom primoram ljude da prevaziđu taj moj fizički nedostatak.

Vi ste pomogli u lečenju dvoje dece obolele od TC sindroma. U procesu ste formiranja Fondacije za pomoć deci koja imaju TC sindrom. Da li znate broj dece i odraslih osoba u Srbiji koji imaju ovaj redak sindrom?

Ideja da napravim Fondaciju za pomoć nastala je spontano. Upoznao sam jednog od najboljih estetskih hirurga u zemlji a i šire, Dr Branislava Pišćevića, klinika La brea. Kroz druženje i zabavu, taj divni čovek i humanitarac mi je ponudio da me operiše PRO BONO (bez novčane nadoknade). Zahvalio sam se i zamolio ga da ne operiše mene jer imam dovoljno godina i ostvaren sam kao roditelj, već da bih ja voleo da moj PRO BONO ustupim nekom detetu koje nema mogućnosti da plati taj operativni zahvat. Na moje iznenađenje, bolje reći oduševljenje, Dr Pišćević je pristao da radi PRO BONO operaciju na meni i na deci koju dovedem.

Dr Pišćević je dokaz da humani ljudi postoje i ja sam mu beskrajno zahvalan na svemu. Tada se rodila i ideja o osnivanju Fondacije koja će pokriti troškove operacije ovih mladih bića. Tačan broj obolelih ne znam, naročito zbog toga što ljudi kriju svoju decu, poneke je i sramota, ali je sve veći broj ljudi koji mi se javljaju, pitaju za savet, prateći moja gostovanje na Youtube kanalima i društvenim mrežama.

Marko, Vi ste dugogodišnji borac za lepšu, normalniju i slobodniju Srbiju. Ranije ste se prisustvovali svim protestima protiv vlasti, a sada ste član Narodne stranke. Da li je lakše biti član neke stranke ili je bolje biti samo simpatizer?

Da, mislim da jesam. Valjda je to stvar vaspitanja, načina razmišljanja. Protestvovao sam protiv ondašnje vlasti kao i mnogo ljudi koji su videli kuda će nas odvesti politika mržnje, razdvajanja pa na kraju i do samog rata gde su stradale nevine žrtve. Nisu stradala deca ratnih huškača već deca naših prijatelja, rođaka, omladine koja rat nije želela.

Član sam Narodne stranke jer sam prepoznao ideje koje su meni prihvatljive. Ljudi koji vode tu stranku, po mom mišljenju, žele dobro Srbiji. Vodeći kadrovi su intelektualci, ljudi od integriteta, uspešni u svom poslu, bez dlake na jeziku. Podržavam naravno i sve druge opozicione stranke koje žele da svrgnu ovu bahatu vlast koja se služi manipulacijama, pretnjama i ucenama. Da napomenem samo da sam kritičan i prema opoziciji. Bez dobre kritike, nema mogućnosti dobrih rezultata. Političari moraju da shvate da su oni tu zbog nas, a ne mi zbog njih. Narodna stranka prihvata kritiku na svoj račun. Ima kadrove koji mogu ovu zemlju da izvedu na pravi put, da je oslobode straha, urede pravni sistem i poboljšaju materijalno stanje građana. Daleko je lakše biti simpatizer stranke jer članstvo iziskuje vremena, truda i rada na terenu. Na osvešćivanju već dosta sluđenog naroda.

U potpunosti se slažem sa Vašim tvitom u kome pišete da ljudi ne prave idole od političara. Zašto to ljudi rade?

Nekako mi se čini da mi kao narod volimo idole ili od ljudi da pravimo iste. Neki to rade iz neznanja i ne razmišljajući, prateći vesti samo iz režimskih tabloida, a veliki broj njih i zbog lične koristi. Sada ste u prilici da vidite da smo od jednog čoveka napravili SUPERMENA, garanta mira, svemogućeg. Onoga koji se za sve pita i koji ima odgovore na sva pitanja. A poltroni samo klimaju glavama. Složićete se da to vodi samo zaglupljivanju.

Rođeni ste Beograđanin i verujem da ste lokalpatriota. Šta biste Vi prvo uradili u Beogradu da ste gradonačelnik ili u slučaju da ste član gradskog veća?

Sebe ne vidim kao političara ili izvršioca neke takve funkcije. Ali, hipotetički gledano, znam šta bih uradio. Lustracija svih koji su upropastili, opljačkali Beograd nanevši mu zla koje ni najgori neprijatelji ne bi uradili. Posebno se to odnosi na rad gradske vlasti. Bespravna gradnja, besomučna seča zelenila, sumnjive privatizacije, subvencije stranim investitorima umesto razvoj i pomoć domaćim, malim privrednicima.

I pre svega, odgovornost za postojanje ovako jake kriminalne grupe pod vođstvom Belivuka. Nemoguće je da se ova grupa tek sada otkrila. Sudstvo i tužilaštvo ne rade svoj posao i veliki broj njih bi trebao biti smenjen. Da ne zaboravim, prvo bih utvrdio poreklo imovine, Na jednoj strani imate građane koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, a sa druge, poslanike i članove vladajućih stranaka koji se bahate na račun nas, poreskih obveznika.

Demostat je objavio istraživanje javnog mnjenja u kome stoji da je moguća pobeda opozicije u glavnom gradu, ukoliko nastupa ujedinjeno. Da li da verujemo tom istraživanju?

Kako provodim puno vremena u razgovoru sa građanima, primećujem da je nezadovoljsto sve veće. Ovaj balon mora pući.

Obzirom da je prošlogodišnji bojkot uspeo u Beogradu, kako ocenjujete šanse opozicije na izborima koji će se održati u prvoj polovini sledeće godine?

Želim da verujem da će opozicija ako bude iole normalnih izbornih uslova vlast osvojiti sigurno u beogradskim opštinama, a verujem i u siromašnijim opštinama u unutrašnjosti. Obični ljudi su ogorčeni, ljuti.

Ali najbitnije je da se sve veći broj građana oslobađa straha koji je nametnuo ovaj režim i njihovi batinaši. Ljudi shvataju da je ovo borba za našu zemlju i za našu decu. Ako želimo da nam ostanu u zemlji, moramo dati sve od sebe da im to i omogućimo.

Svi oni koje sam do sada intervjuisala rekli su mi da su im ova pitanja bila najzanimljivija. Nadam se da će i Vama biti zanimljiva. Poslednji deo intervjua s vremena na vreme zove se leksikon.

Da li ste imali svoj leksikon kada ste bili u osnovnoj i prvom razredu srednje škole?

Hahaha, ne, nisam imao leksikon, ali moje dve divne sestre su imale. I valjda neće ovo pročitati, Kao klinac sam umeo da zavirim u iste. Tek da znam ko im je dečko ili simpatija. Dečija posla.

Pošto pričamo o pisanju, neizbežno je pitanje: Da li ste vodili dnevnik ili ga i dalje vodite, možda sada u nekom folderu laptopa ili kompjutera?

Ne vodim dnevnik, ali kako pišem tekstove i kolumne na svom sajtu, moglo bise možda to nazvati svojevrsnim javnim dnevnikom. Dnevnikom koji pišem da se moja dece jednog dana ne stide i imaju svedočenje da im otac nije želeo da ćuti. Da sam se borio na način kojim sam umeo.

Koji žanr u literaturi najviše volite da čitate i da li možete da preporučite neku knjigu ( ili više njih ) čitaocima ovog bloga?

Otkako pišem i bavim se raznim aktivnostima, sada su mi prihvatljivije knjige malo lakše tematike, neki trileri, romani ili poezija. Svakako preporučujem roman Miodraga Majića „Deca zla“ ,roman Aleksandra Bećića „Tabloid“, Anja Mijović „Otpadnici“.sva dela Siniše Kovačevića i par knjiga koje su na mene ostavile snažan utisak u mladosti. „Čovek koji je uzdrmao Treći rajh“, Branko Kitanović i roman Viktora Igoa „Čovek koji se smeje. I knjigu koja će uvek ostati vanvremenska „Lovac u žitu“.

Vaš otac, Vaš tata, bio je Đorđe Marjanović. Bio je prava muzička legenda ( i dalje je ) u Srbiji ali i u celoj Jugoslaviji i u Rusiji ( ex SSSR ). I moja generacija je rado slušala i danas sluša pesme Vašeg oca. Zvižduk u 8 i Romana su samo neke od pesama koje se pamte i pevuše.

Kako je izgledalo odrastanje pored slavnog tate koji je imao i brojne klubove obožavaoca “đokista”? Da li su Vaši prijatelji iz gimnazije imali tremu kad dođu kod vas, tremu zbog tate?

Često me pitaju kako je to biti sin Đorđa Marjanovića. Ne znam pravi odgovor. On je za mene bio tata, ćale. Čovek sa kojim sa uživao slušajući dogodovštine sa turneja, uz njega sam naučio da se uz muziku i raduje i tuguje. Za moje prijatelje i drugare iz škole, on je uvek bio „Čika Đorđe“ i uvek su ga voleli.

Između klasične muzike i hevi metal muzike, Vi birate…

Rock, hard rock, evergreen i jazz.

Šta radite kada upadnete u melanholiju?

Slušam muziku, pišem a ponajviše volim da pričam i smejem se sa svojim ćerkicama Mašom i Marom.

Ne volite rijaliti emisije, ali dobijate ponudu iz snova-pet miliona evra, da provedete na onoj farmi u Lisoviću 10 dana. Da li prihvatate ponudu ili ostajete dosledni po pitanju tih emisija?

Na ovo pitanje neću Vam dati odgovor. Mislim da ga i sami znate.

I na samom kraju..:) Postavite Vi meni jedno pitanje…

Prvo moram da Vam odam priznanje koliko ste ozbiljno pristupili radu na ovom intervjuu. Većina današnjih novinara to radi vrlo plitko i površno. A pitanje za vas glasi, odakle ste najviše informacija saznali o meni i mom delovanju?

Već duže vreme radim intervjue i uvek se dobro pripremim kako bi intervju bio kvalitetan. O Vama sam saznala dosta jer sam čitala Vaš sajt. Takođe pratim i Vaše objave na Fejsbuku i Tviteru. 

Hvala Vam što ste bili gost mog bloga.

Hvala i Vama. Bilo mi je zadovoljstvo. Nadam se da će se i Vašim čitaocima dopasti ovaj intervju i izbor tema.