"Đinđić - nesporni pragmatični genije"

Kako vidite proces sveukupne demokratizacije društva, gde smo danas?

- Ono što doživljavamo danas u Srbiji se pre može nazvati de-demokratizacijom, nego demokratizacijom. U izveštajima Freedom House, Srbija od 2014. godine pokazuje silazni trend, da bi 2018. ispala iz kategorije "Slobodnih zemalja" i bila svrstana u "Delimično slobodne", a 2020. u "Hibridni režim" (koji se najjednostavnije definiše kao država u kojoj postoje izbori, ali nema demokratije).

I ono malo demokratskih institucija s mukom uspostavljenih 2000. je urušeno. Sva regulatorna tela i nezavisne institucije su zaposednute od partijskih poslušnika; reforma pravosuđa je vraćena u rikverc; partijska država je ušla u sva državna preduzeća i zaposela je sve državne medije; privatni mediji su pokupovani sumnjivim transakcijama državnih para i došli su takođe pod kontrolu režima; a vlast se preuzima u celoj zemlji i po horizontalnoj i po vertikalnoj osi - kupovinom odbornika, ucenama i pritiscima.

Skupština - vrhovni zakonodavni organ, je prvo obesmišljen tako što je debata onemogućena stavljanjem stotine amandmana od samih predlagača (što nije viđeno nigde u svetu), kako bi se sprečila opozicija da iznese kritičke stavove. A, sadašnja Skupština uopšte više ne liči na instituciju koja kontroliše izvršnu vlast i u kojoj se vode diskusije o ključnim temama uređenja društva, već je postala čopor razjarenih besnih pasa koji po komandi jurišaju na svakoga ko se usudi da ukaže na nepočinstva vlasti. Pored toga, i predizborni i izborni proces postali su do te mere neregularni, da je veliko pitanje da li bi u Skupštini uopšte bilo opozicije, čak i da nije bilo bojkota.

No, ono što je najdestruktivnije u ovom režimu je što je vrednosni sistem temeljno poremećen - postalo je važnije biti član vladajuće stranke, nego biti vredan, obrazovan i inteligentan. A, poštenje je postala potpuno sumnjiva vrednost.

Ima li nade?

- Bez imalo želje da krivicu svalim na narod, moram da ukažem na neke neosporne činjenice. Naš građanin nije nikada u svojoj istoriji iskusio vrline demokratije - nije iskusio državu koja radi za njega, već samo državu koja radi za vlast; nije iskusio nezavisno pravosuđe pred kojim su svi ljudi jednaki; nije iskusio fer uslove u tržišnoj utakmici; nije iskusio objektivno novinarstvo koje kritikuje greške vlasti, pri čemu ta kritika proizvodi i korekcije ponašanja vlasti. U tome je jednim delom i krivica današnje opozicije, jer je vršila vlast između 2004. i 2012. godine. Stoga naš građanin niti razume šta je to istinska demokratija, niti mu se ponuda prodemokratskih stranaka čini primamljivom. On traži Vožda. Podsetiću vas na jedno od poslednjih istraživanja Demostata, gde se sa tvrdnjom "Ovoj državi potreban je jak vođa kome će narod verovati i koga će slediti" slaže čak 54 odsto ispitanika, uz još 20 odsto koji se uglavnom slažu! To je konstanta koja nije rezultat Vučićeve vladavine, već je stvorila Vučića i koju Vučić obilato koristi.

Šta preostaje prodemokratskim strankama? Jedino dugoročna edukacija i uporan rad na prosvećivanju naroda. Ali, za takav rad neophodni su slobodni mediji i opšta atmosfera u društvu koju, nažalost, nemamo i koja nije ni na vidiku.

Koliko su sada aktuelne društvene teme koje je otvarao Zoran Đinđić?

- Zoran je apsolutno bio svestan svih problema demokratizacije o kojima sam govorio. On je bio neosporni pragmatični genije. Ali, budući svestan da je taj proces isuviše spor, on je često pokušavao da pronađe prečice. Sećam se našeg zajedničkog putovanja u Sarajevo 1991. godine, na sastanak republičkih parlamentarnih stranaka, kada smo vodili žestoku debatu. Ja se tada nisam sa njim slagao, ali danas više nisam siguran ko je bio u pravu. Ja sam smatrao da je bolje i poštenije da budemo u opoziciji, ali da vaspitamo građane, nego da odstupimo od svojih načela. Na to bi mi Zoran odgovarao – "Ko priča o poštenju i načelima, neka ide u crkvu, a neka se ne bavi politikom. Kada dođemo na vlast, mi ćemo se držati svojih načela i vaspitavati građane za demokratiju, ali kako da dođemo na vlast? Ti si naivni idealista". Ta dilema danas postaje još aktuelnija.

Ali, ono što je kod Đinđića bio politički pragmatizam, kod Vučića je obmana i zloupotreba zarad očuvanja gole vlasti i zarad interesa njegove kamarile. Kako je to govorio Gistav Le Bon: "Ko ume gomile da opčini iluzijama, lako im postaje gospodar, a ko god nastoji da ih otrezni od iluzija, postaje njihova žrtva".

Ima li danas sledbenika Đinđićeve politike?

- Pa, svi koji se zalažu za istinske demokratske vrednosti, a po mom mišljenju Demokratska stranka je tu najdoslednija, sledbenici su Đinđićeve politike. Ono što, međutim, meni smeta je ta kuknjava za nestankom Đinđića koja podrazumeva da bez Đinđića mi ne možemo da mrdnemo prema demokratiji. To samo govori da su i birači opozicionih stranaka autoritarni, da i oni traže Vožda (ili kontra-Vožda), Velikog Tatu koji će za njih obaviti posao. To čekanje Mesije – nekog novog Đinđića – nas lišava lične odgovornosti i neophodnosti ličnog učešća u demokratskim promenama. Svako od nas, u svom okruženju i maksimalnim angažmanom sopstvenih resursa mora da se bori protiv zloupotrebe vlasti, protiv obmana naroda, protiv neslobode. Samo tako možemo stići do demokratije - zaključio je Mikloš Biro.