Spektakl velikog manipulatora: Zašto je 6. marta uveče sve stalo?

Nakon još jednog teatarskog spektakla Aleksandra Vučića i njegove pratnje, javnost je opet ostala zapanjena pitajući se kako je to mogao/smeo da uradi, kako ga nije sramota, kako nadležne institucije sve ovo dozvoljavaju i - konačno - zašto, pobogu, to radi! Zašto je 6. marta uveče sve stalo, a čitava država sela pred TV ekrane da gleda leševe i krv?

Pošto smo se nedelju dana skoro paranoično pitali šta ćemo zapravo videti posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, dobili smo još jednu veštački kreiranu temu kojom ćemo se, evo, baviti bar još neko vreme, piše Cenzolovka.rs.

Glavni urednik većine ovdašnjih medija i režiser vaskolikog života u Srbiji, tako je još jednom pokazao da medije poznaje u dušu, da mu se skupo plaćeni savetnici isplate do zadnje pare, ali i da je i sam od njih mnogo toga naučio i tako razvio svoj očigledno veliki dar za manipulaciju.

Sklonite decu

Ali da krenemo od očiglednog. Šta smo to tačno videli 6. marta uveče? Čemu ovakva buka?

Formalno pravno, zaista smo videli užas. Predsednik i ministar policije su na velikom ekranu, u živom prenosu na trinaest (13) televizija prikazali jedno obezglavljeno telo i jedno golo premlaćeno telo. Za razliku od televizija, od kojih su neke "zamaglile" sliku, a neke pribegle još maštovitijim rešenjima da ublaže šok, tabloidi su zablistali - zahvaljujući tome videli smo odsečenu glavu i pripadajući sadržaj u krupnom planu, pa čak i saznali identitet žrtve.

Sve ovo je, naravno, suprotno medijskim zakonima Republike Srbije i podzakonskim aktima Regulatornog tela za elektronske medije: iako se nigde ne pominje kako je zabranjeno prikazivati prosute mozgove i obezglavljena tela, niz je odredaba kojima se štiti privatnost i dostojanstvo ljudi o kojima se izveštava i ljudi koji su s njima u vezi, kao i odredaba kojima se publika štiti od uznemirujućih sadržaja.

I Kodeks novinara Srbije propisuje poštovanje dostojanstva žrtava zločina, ali i poštovanje prava na privatnost njihovih najbližih. Takođe, ovaj dokument – baš kao i ostali – nalaže da se posebna pažnja posveti sadržaju prikazanog i mogućem uznemiravanju javnosti.

Ali hajde da promislimo šta smo zaista videli? Koliko god to jezivo zvučalo – nismo videli ništa što već nije bilo po ovdašnjim medijima. Ovih se dana često pominje snimak streljanja civila u Trnovu, gde se jasno vide i egzekutori i žrtve, ali stvar se tu ne završava. Već 30 godina se u medijima nemilice, ponekad i bez upozorenja, ali i bez bilo kakvog javnog interesa, prikazuju smrskane glave, leševi na mestu ubistva, prikazi rana od spaljivanja i prebijanja.

Početkom devedesetih u Muzeju primenjene umetnosti čak je bila i izložba fotografija takvog sadržaja, o čemu su mediji detaljno izveštavali, a RTS je praktično svako veče prikazivao leševe u različitim fazama raspadanja.

Eksplicitnih opisa nasilja bilo je još više - ne tako davno imali smo vrlo slikovitu priču o raskomadanom telu u Mirijevu, o probušenoj utrobi ubijene i silovane devojčice, o tome kako je očuh stao na leđa pastorki i "pocepao joj jetru", o otkinutim rukama i stopalima.

Zamislimo sada

Hajde sad da zamislimo da živimo u normalnoj državi, u kojoj institucije funkcionišu bez ikakvih političkih pritisaka, u kojoj medije uređuju pravi urednici, u kojoj novinari imaju integritet, a u kojoj su uhapšeni pripadnici kriminalističke grupe koja je ljudima sekla glave.

U toj i takvoj državi predsednik se uopšte ne bi bavio ovom temom. Taj bi posao prepustio predstavnicima tužilaštva i policije, a javnost bi o tome bila obaveštena na adekvatan način, bez informacija koje bi remetile istragu i stvarale predubeđenja.

Ukoliko bi se desilo da građani te i takve države odaberu predsednika opsednutog traženjem medijske pažnje i sklonog ogrešenju o zakonski propisana ovlašćenja, mediji bi se bavili upravo time - zašto se predsednik ne bavi svojim poslom. Jer, to je pravo pitanje. A ne da li će i kako biti prikazan najavljeni "šok".

Mediji u toj i takvoj državi ne bi danima drvili o sadržaju "šoka". Bavili bi se gorućim temama, onima koje najneposrednije utiču na život ljudi.

Ukoliko bi se ipak dogodilo da mediji prenose konferenciju 6. marta, sigurno je da u toj i takvoj državi to ne bi učinile sve televizije s nacionalnom frekvencijom i još nekoliko njih pride. Tela ne bi bili prikazana na naslovnim stranama - ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog dece kojoj su dostupne novine.

Ako bi i prenosili tu konferenciju (zaboravljajući da njihova uloga nije da izveštavaju o aktivnostima jednog jedinog čoveka), televizije bi zatamnile ekrane kako se fotografije ne bi videle, a štampanim medijima ne bi na pamet palo da ih objavljuju "u punom sjaju" i na istaknutim mestima.

Ako bi već otišli na tu konferenciju, novinari bi postavili bar jedno pitanje tipa: "A zašto Vi sada nama ovo prikazujete? Šta ovim dokazujete?"

Konačno, i možda najvažnije - kad bi se u nekoj normalnoj državi nekim čudom dogodio 6. mart i sve ono što mu je prethodilo i sledilo, postojale bi institucije koje bi na to reagovale. U našem slučaju, desio se sasvim očekivan i do u detalj predvidiv scenario.