DRUGI PIŠU NIN: Ustupci jednog autokrate | Politika | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Politika

[ Izvor: NIN/Vera Didanović ]

28. 05. 2020. 21:08 5

DRUGI PIŠU NIN: Ustupci jednog autokrate

Ja sam rekao Makronu: "Slušaj, bre, ti Emanuel, pa ti ne bi mogao sad da otvoriš poglavlje 23 i 24. On me gleda. U ponoć u Jelisejskoj palati..."

Ovakve priče, o dijalozima sa važnimi svetskim liderima - u konkretnom slučaju sa predsednikom Francuske Emanuelom Makronom - Aleksandar Vučić iznosi samouvereno, ostavljajući utisak da stvarno veruje u to što govori, ma koliko nelogično i neverovatno zvučalo. I publika mu veruje. Ona "njegova", koja već osam godina nije čula ništa drugo osim tvrdnji serviranih sa frekvencija posvećenih građenju kulta Vučićeve ličnosti i "betoniranju" njegove moći. I koja, prema istraživanjima javnog mnjenja, najčešće nije baš previše obrazovana i osposobljena da kritički preispita zvaničnu verziju - čak i kad se ona sasvim očigledno kosi sa zdravim razumom i elementarnim činjenicama o ustrojstvu sveta.

U Vučićeve "vladalačke" priče, međutim, često veruju drugi - ne samo oni koje "politika ne zanima", već i direktni protivnici, oni kojima je "borba protiv nedemokratskog režima" suštinski, u opisu radnog mesta.

Ne sasvim bukvalno, naravno: teško da u tom, kritički nastrojenom delu Srbije, ima ikoga ko bi poverovao u, recimo, priču o neustrašivom Vučiću koji sam "seda u avion" i ide da "vadi respiratore iz našeg magacina", kako bi, u vreme opšte svetske bitke za mašine koje spašavaju živote, pobedio svu svetsku konkurenciju i obezbedio Srbiji da bude najbolja u okršaju sa podmukom bolešću.

Ali, ima mnogo onih koji veruju u priču o nepopustljivom Vučiću, na koga je nemoguće uticati. Ne baš u ličnom smislu, naravno - u političkim krugovima je široko rasprostranjeno uverenje da je Srbiju "zarobio" čovek gotovo potpuno lišen lične hrabrosti, ali zato poznat po izrazito prevrtljivom, nepouzdanom karakteru.

Vučić, međutim, više nije samo onaj običan Aleksandar - onaj zapaljivi element živopisne srpske političke scene, čije su ambicije ostale u senci Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića u 42. godini života. On je sada personifikacija i glavni motor čudovišnog sistema koji je razgranatim mehanizmom ucena i nagrada, okovao Srbiju i preti da je ostavi bez daha. A u nepopustljivost tog Vučića, obezbeđenog snažnom političkom mašinerijom, razgranatom botovskom mrežom i iznad svega - kontrolom ostvarenom nad državnim institucijama - uvereni su gotovo svi, od pristalica, protivnika.

I sve to iako dobro znaju da je, pre nego što se ugradio u portret nedodirljivog i nepokolebljivog apsolutiste, Vučić promenio gotovo sve što se moglo promeniti: ratoborni nacionalista preobratio se u miroljubivog evropejca modernističkih opredeljenja. Pisac predgovora i recenzent knjiga Vojislava Šešelja, zainteresovao se za opus potpuno drugačijeg autora - nemačkog sociologa i filozofa Maksa Vebera. Čovek koji se sa mladošću - čak i po srpskim, rastegljivim kriterijumima - oprostio bez ikakvog rdnog staža van politike, postao je promoter protestantne radne etike ("Ne razumem zašto bi nedelja bila neradni dan?!").

Jer, shvatio je: kao radikal, nije imao šansi da dođe na vlast u postpetooktobarskoj Srbiji. I nije mu bilo teško da "presvuče kožu" kako bi, oslobođen sopstvenog "vjeruju" - učinio ustupak svojoj ambiciji. I svojoj suštinskoj želji - da vlada.

Odakle, onda, to uverenje o "nepopustljivosti", o koje se celokupna opozicija redovno i vrlo uspešno olupava? Da li je srpski vladalac zaista tako čvrst i beskompromisan, kao što se i sam crta, da bi, tu sliku, poltronski mediji i isti takvi saradnici dorađivali i bojili tehnikom predviđenom za freskoslikarstvo?

Đorđe Vukadinović, filozof u politici i istraživanju javnog mnjenja", uveren je da nije. I spreman je da to dokaže kroz postupak raščlanjivanja Vučićevog ponašanja na spoljnom, regionalnom i unutrašnjem planu.

- Vučić pokušava da stvori utisak da je čvrst, beskompromisan, nepopustljiv, čovek koji svakome kaže sve, a njemu ne sme niko ništa, ali to je, na spoljnopolitičkom planu, apsolutno pogrešna slika. U suštini, imamo primer apsolutne snishodljivosti prema spoljnim faktorima, bilo da je reč o Istoku, bilo da je reč o Zapadu - kaže Vukadinović za NIN i podseća na čuveni sastanak Borisa Tadića i Angele Merkel 23. avgusta 2011. godine, posle kog je nemačka kancelarka Beograd napustila vidno ljuta zbog Tadićeve nespremnosti da rasformira srpske institucije na severu Kosova.

Vučić se, kaže ovaj sagovornik, pokazao kao mnogo popustljiviji i snishodljiviji - a ta njegova osobina najočiglednija je u odnosu prema Vladimiru Putinu, "bratu" Si Đinpingu, Viktoru Orbanu, Redžepu Erdoganu i Donaldu Trampu. Primera ima mnogo, pa neka, za ovu priliku posluži jedan, skorašnji: srpska vlast, za razliku od hrvatske, nije reagovala na Orbanovu čestitku maturantima uz kartu "Velike Mađarske", koja obuhvata i veći deo današnje Hrvatske, kao i veliki deo današnje Srbije. Ta tema, ipak, nije bila na dnevnom redu posete Orbana Beogradu, a novinarka N1 sprečena je na konferencijama za medije u pokušakju da pitanje o celom slučaju postavi dvojici "prijatelja", posvećenih produbljivanju plodne saradnje.

U regionalnim odnosima, primećuje Vukadinović, Vučić se bahati, nastupa radikalno, daje ekstremne izjave, a onde se povuče, kao da ništa nije bilo. Dobar primer je odnos prema Skoplju: došlo je dotle da je povukao osoblje iz Ambasade Srbije ("što se ne radi ni u ratu") da bi, potom, u tišini vratio sve na staro mesto. Slično je i sa Hrvatskom, gde obično "isturi Vulina i dežurne trbuhozborce", pa se onda povuče. Gledali smo ga kako "trpi, glumi Budu ili Gandija" u odnosima sa Milom Đukanovićem, kaže sagovornik NIN-a, koji, na osnovu brojnih sličnih primera, konstatuje da Vučić povremeno, ako ne baš žabu, a ono "proguta ponekog insekta u svim relacijama".

Aleksandar Vučić je od ratnog huškača i antievropskog političara "evoluirao" u "mirotvorca" i zagovornika proevropskih integracija, podseća i Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, sa bogatim iskustvom u politici.

- Pre nego što je došao na vlast tvrdio je da je, ni manje ni više, zaštitnik najsiromašnijih slojeva stanovništva, a otkako se domogao funkcije, vodi neoliberalnu kampanju, povlačeći samo poteze koji idu u prilog krupnom kapitalu - rekao je Pajtić.

Pajtić ocenjuje da se radi o čoveku kome je jedina ideologija ostanak na vlasti i lična dobrobit. Ukoliko mu je to u interesu i ukoliko ga učvršćuje na tronu - činiće ustupke. A jedan od najkrupnijih ustupaka koje pominje ovaj sagovornik bio je Briselski sporazum, u kome piše da Beograd i Priština neće blokirati drugu stranu u napretku na putu ka EU.

- Jasno je da u EU mogu ući samo nezavisne države, a ne pokrajine. Vučić je, dakle, ovim sporazumom faktični priznao međunarodni subjektivitet Kosova, samo da bi učvrstio svoj lični politički položaj na Zapadu, a kao opozicija je tvrdio da su prethodnu vlast činili izdajnici - kaže Pajtić i dodaje:

- On će činiti ustupke, ali ne i ono što je neophodno da bi srpsko društvo ponovo bilo slobodno i demokratsko: neće se odreći medijskog monopola, kupovine glasova, zastrašivanja birača zaposlenih u javnom sektoru i brutalne zloupotrebe javnih resursa u lične i partijske svrhe.

Vukadinović kaže da, za razliku od odnosa prema spoljim faktorima, Vučić na unutrašnjem planu ima arogantan, bahat nastup prema političkim protivnicima, što, na prvi pogled, odgovara imidžu koji emituju njegovi mediji. Ali, kad bolje pogledamo, ni to nije sasvim crno-belo - ume da na domaćem terenu pravi ustupke onda kada mora, ali tako da oni budu nevidljivi i brzi, i da ih retorički i medijski odmah pokrije, tako da javnost i ne primeti. Pogotovo ne njegove pristalice.

Puno je takvih primera: recimo, pritisci su ga doveli do priznanja o "kompletnim idiotima u vrhu beogradske vlasti" (zaboravljeno čim je pritisak popustio). Prešao je i put od zaklinjanja da "sa njima nema razgovora i da ih je pet miliona" s početka protesta iniciranih napadom na Borka Stefanovića, do dijaloga sa opozicijom o izbornim uslovima, uz posredovanje NVO sektora, a potom i Evropskog parlamenta. Pa je usledilo popunjavanje REM-a i ubeđivanje dva stara člana da podnesu ostavke - ali ne suštinske promene u načinu rada.

Popuštao je i tokom vanrednog stanja - od ukidanja sporne Uredbe o centralizovanom informisanju i puštanja uhapšene novinarke Ane Lalić, zbog koje su primedbe stigle iznutra i spolja, preko prelaska sa demonizacije na dobrodošlicu povratnicima iz inostranstva, do "puštanja na slobodu" penzionera, nakon što je, zbog istog zahteva Dragana Đilasa, priređena ona predstava zastrašivanja ("mala će nam biti groblja").

- Kad proceni da će malim ustupcima izbeći veći problem, Vučić popušta. I to munjevito i sa stavom - dajte još. Ali, uvek su to gotovo nevidljivi ustupci, parcijalni, na sporednom planu - kaže Vukadinović. Problem je, međutim, što protivnici na to ne reaguju, pa i sami doprinose slici čvrstog vođe.

Recimo - posle prošlogodišnjeg izveštaja Evropske komisije u kome su taksativno navedena neprihvatljiva ponašanja u parlamentu, munjevito je promenjen način rada, ukinuti su besmisleni amandmani, zakazivanje sednice za sutra, spajanje više desetina tačak adnevnog reda. Opozicija, međutim, nije iskoristila priliku da proglasi pobedu, možda i zato da ne bi oslabila bojkot - ali strani posmatrači jesu zabeležili pozitivan pomak, ukazuje Vukadinović. On je, čak, uveren da bi Vučić prostao i na odlaganje izbora da nisu "poleteli Trifunović i Živković", zbog čega "nije bio prinuđen da popusti".

- Opozicija je svesna da je Vučić spreman da dobrovoljno čini ustupke, ali samo ukoliko ga oni pričvršćuju na vlasti - kaže Pajtić.

On zbog toga veruje da je bojkot neophodno sredstvo pritiska, "jer je vlast bez legitimiteta i međunarodnog priznanja ranjiva i oboriva, što se pokazalo i pre 20 godina".

- Vučić to razume i zato ga užasava ideja bojkota - uveren je Pajtić.

Na osnovu činjenice da Vučić ume da popusti, ali i da, čim pritisak nestane, stanje vrati u prvobitno, Vukadinović izvlači zaključak da su za uspeh potrebni "postojan pritisak i samereniji, realniji zahtevi i očekivanja".

A da će borba za demokratiju biti duga - to, valjda, znamo svi. Kao što znamo da je Baš Čelik imao slabu tačku. Samo je trebalo naći.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 5

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Iščekivanje

Zoran Živković [06.07.2020.]


Video dana

Da li sam ja u opasnosti?

Anketa

Krije li država broj obolelih i preminulih od koronavirusa?

Rezultati