Iskustvo blizu smrti: "Vraćen sam da ispričam"

„Rekao sam, ‘Sačekajte malo pre nego što krenete dalje. Dajte mi još malo anestezije… ‘Trebao mi je minut da shvatim da nisam u istoj dimenziji u kojoj su bili lekari, i da nisu ni mogli da me čuju”, kaže Ostin, a prenosi CNN.

On je zatim posmatrao svoje telo kako se „provlači kroz grudni koš“ i lebdi iznad operacionog stola, dok mu je hirurški tim otvarao grudi, izvadio srce i počeo da sređuje oštećenje. Ubrzo je čuo da neko kaže „bubrezi“.

„Oba bubrega su prestala da rade u isto vreme – znao sam da sam otišao. I tada sam prešao na sledeći nivo“, rekao je Ostin.

„Кada sam se popeo, bio sam u prisustvu Boga — moćnom prisustvu — sa svetlošću koja je sijala iza njega. Svetlost je bila jača od svega što sam doživeo ovde na Zemlji, ali nije bilo zaslepljujuće. I tu je bio najslađi anđeo koji me je utešio i rekao mi ‘Opusti se. Sve će biti u redu’ i da ću morati da se vratim“, rekao je Ostin, koji sada ima 82 godine.

„Sada znam da sam vraćen da ispričam drugima svoje iskustvo“, dodao je.

Ono što se Ostinu dogodilo tog zimskog dana je ono što stručnjaci nazivaju „iskustvo bliske smrti“. Može se desiti kada lekari vrate osobu u život nakon što srce i disanje prestanu – što se dešava kada osoba umre iz bilo kog razloga, a ne samo tokom srčanog udara.

Milioni ljudi prijavili su iskustva bliske smrti otkako je kardiopulmonalna reanimacija, poznatija kao CPR, izmišljena 1960. godine, rekao je dr Sem Parnija, lekar intenzivne nege na NIU Langone Health koji je decenijama istraživao te fenomene.

Parnija je autor nove studije osmišljene da otkrije ono što on naziva „skrivenom svešću“ o smrti merenjem električne aktivnosti u mozgu kada srce stane i disanje prestane.

„Mnogi ljudi prijavljuju isto iskustvo. Njihova svest postaje jača i življa, a njihovo razmišljanje je oštrije i jasnije dok lekari poput mene pokušavaju da ih ožive i misle da su mrtvi“, rekao je Parnija, vanredni profesor na Medicinskom fakultetu NIU Grossman u Njujorku.

„Imaju osećaj da su se odvojili od tela i da mogu da vide i čuju doktore i medicinske sestre, i mogli su da prijave šta su im doktori radili – uz pogled od 360 stepeni koji im je neobjašnjiv“, dodao je on.

Pored toga, ljudi često preispituju ceo svoj život, sećaju se misli, osećanja i događaja kojih se inače ne bi mogli setiti, i počinju da procenjuju sebe na osnovu moralnih i etičkih principa. To je „globalno shvatanje njihovog ponašanja tokom života gde više ne mogu da se zavaravaju“, rekao je Parnija.

Ljudi takođe prijavljuju da vide biće nalik Bogu, za koje Parnija kaže da se može tumačiti na različite načine: „Ako si hrišćanin, kažeš: ‘Video sam Isusa’, a ako si ateista, kažeš ‘Video sam ovo neverovatno biće ljubavi i saosećanja.’ O tome postoje izveštaji više od 60 godina.”

U studiji, objavljenoj u četvrtak u časopisu Resuscitation, obučeni timovi u 25 bolnica u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Bugarskoj pratili su doktore u sobama u kojima su pacijenti bili „tehnički mrtvi“, rekao je Parnija.

Dok su lekari obavljali CPR, istraživački timovi su pričvrstili uređaje koji su merili kiseonik i električnu aktivnost na glavu umiruće osobe. Prosečan pokušaj reanimacije trajao je između 23 i 26 minuta. Međutim, neki lekari su nastavili da rade CPR i do sat vremena, pokazalo je istraživanje.

„Reanimacija je veoma napeta i izazovna procedura“, rekao je on. „Niko to od nas do sada nije radio, ali naši nezavisni istraživački timovi su bili uspešni u sprovođenju procedura bez mešanja u medicinsku negu pacijenata“.

Aktivnost mozga merena je u intervalima od dva ili tri minuta, kada su lekari morali da zaustave kompresije grudnog koša ili elektro šokove da bi videli da li će se srce pacijenta ponovo pokrenuti, rekao je Parnija.

„Nije bilo pokreta. Bila je tišina. Tada bismo izvršili merenja da vidimo šta se dešava. Otkrili smo da je mozak ljudi koji prolaze kroz smrt spljošten, što biste očekivali“, rekao je Parnija.

„Ali interesantno je da smo čak i do sat vremena nakon reanimacije videli iskrivlejnu liniju – pojavu električne aktivnosti mozga, istu kao što imamo kada pričamo ili kada se duboko koncentrišemo“, dodao je on.

Ti skokovi su uključivali gama, delta, teta, alfa i beta talase, prema studiji.

Nažalost, samo 53 osobe od 567 ljudi u studiji, ili 10 odsto, vraćeno je u život. Od toga, 28 ljudi je potom intervjuisano o tome čega su se mogli prisetiti. Samo 11 pacijenata je prijavilo da su bili svesni tokom CPR-a, a samo šest je prijavilo iskustvo bliske smrti.

Međutim, ta iskustva su kategorizovana zajedno sa svedočenjima 126 preživelih od srčanog zastoja koji nisu bili u studiji.

„Uspeli smo da pokažemo veoma jasno da je zabeleženo iskustvo smrti — osećaj razdvojenosti, pa osvrt na vaš život, zatim da idete na mesto na kom se osećate kao kod kuće, a potom i priznanje da morate da se vratite. Ti osećaji bili su jednaki među ljudima iz celog sveta“, rekao je Parnija.

Pored toga, studija snimljene moždane signale uporedila sa moždanim signalima koji su zabeleženi u drugim studijama o halucinacijama, deluzijama i iluzijama i otkrila da su veoma različiti, dodao je on.

„Uspeli smo da zaključimo da je iskustvo smrti kog su se prisećali pacijenti stvarno. Javlja se sa smrću, a postoji moždani marker koji smo identifikovali. Ovi električni signali se ne proizvode kao trik umirućeg mozga, što su tvrdili mnogi kritičari.

Da li je studija zaista merila svest?

Neki stručnjaci u ovoj oblasti manje su ubeđeni u zaključke studije, koji su prvi put predstavljeni na naučnim sesijama u novembru 2022. godine i široko propraćeni u medijima.

„Ovaj najnoviji izveštaj o upornim moždanim talasima nakon srčanog zastoja je naduvan od strane medija. U stvari, njegov tim nije pokazao nikakvu povezanost između ovih moždanih talasa i svesne aktivnosti“, rekao je dr Brus Grejson, Кarlsonov profesor psihijatrije i neurobihejvioralnih nauka na Medicinskom fakultetu Univerziteta Virdžinije u Šarlotsvilu.

„To jest, oni pacijenti koji su imali iskustva blizu smrti nisu pokazali moždane talase o kojima je reč, a oni koji su pokazali te moždane talase nisu prijavili iskustva blizu smrti“, rekao je Grejson za CNN putem imejla.

Grejson, koji nije učestvovao u novoj studiji, kourednik je „Priručnika o iskustvima bliske smrti: 30 godina istrage“. On i kardiolog dr Pim van Lomel, holandski istraživač i pisac o iskustvima bliske smrti, poslali su komentare časopisu za objavljivanje uporedo sa novom studijom. Oni su ukazali na izjavu studije da su „dva od 28 intervjuisanih ispitanika imala EEG podatke, ali nisu bili među onima sa eksplicitnim kognitivnim pamćenjem.

„Sve što je studija pokazala je da kod nekih pacijenata postoji kontinuirana električna aktivnost u glavi koja se javlja tokom istog perioda kada drugi pacijenti prijavljuju da imaju NDE (iskustva bliske smrti)“, rekao je Grejson.

Tačno je da studija nije bila u stanju da uskladi električnu aktivnost sa iskustvom skore smrti kod istog pacijenta, rekao je Parnija.

„Naš uzorak nije bio dovoljno veliki. Većina uključenih u studiju nije preživela tako da nismo imali njih na stotine uključenih u istraživanje. To je stvarnost“, rekao je on. „Od onih koji su preživeli i imali čitljive elektroencefalograme, 40 odsto njih je pokazalo da su moždani talasi kod njih prešli put od totalno od ravnih do znakova lucidnosti.

Pored toga, rekao je Parnija, ljudi koji prežive često imaju fragmentisana sećanja ili zaboravljaju ono što su doživeli zbog jake sedacije na intenzivnoj nezi.

„Odsustvo evidencije ne znači da postoji odsustvo svesti“, rekao je Parnija. „Na kraju krajeva, ono što govorimo je: ‘Ovo je velika nepoznanica. Mi smo na neistraženoj teritoriji.’ A ključno je da to nisu halucinacije. Ovo je pravo iskustvo koje se pojavljuje sa smrću“, zaključio je doktor.