Mandina udovica: Sin ga se seća vrlo i živo

U isto vreme delujete krhki i jaki, da li je ta dualnost proistekla iz činjenice da se sami brinete o sinu već pet i po godina?

- Pre će biti da je takva moja priroda. Sve zavisi od okolnosti koje nam život zada. Čovek i ne zna šta sve može dok ne mora. Onda je bolje da to što 'mora' pretvori u svoju filozofiju, u kreaciju. Onda mu je lakše da razume život i da mu se raduje. I da mu svakog dana nađe smisao.

Koliko je danas izazovno biti u glavnoj ulozi podizanja tinejdžera, i to u vreme kada su školske obaveze gotovo pale na roditelje?

- Izazovno je i deci i nama i nastavnicima. Izazovno je uopšte svedočiti da adolescencija nije kod svakog ista i to što sam mislila da će moja iskustva pomoći, a ne vrede ničemu. Pokušavam da razumem sve kroz šta moj sin prolazi, u vremenu koje bolje on prihvata nego ja. Imam utisak da sam 'upala' u njegovo doba.

Kakav odnos imate sa sinom, koliko ste bliski?

- Bliski jesmo, razgovorom rešavamo sve na šta nailazimo. Vrlo sam otvorena prema njemu i on prema meni. Za sada, kažem, jer odrastanje nekad bude i bolno, pa ćemo videti na šta ćemo sve nailaziti. Andriji nisam drugarica, već roditelj, tako da s te strane, neke stvari su dobro postavljene. Volela bih da bude sposoban i samostalan u životu, iako je upućen na mene, radimo na tome da sam sebi krči put i da preuzima odgovornost.

Razgovarate li često o Miloradu i prepričavate li zajedničke dogodovštine? Koliko se Andrija seća nekih zajedničkih trenutaka iz ranijeg perioda?

- Seća se vrlo i živo. Naravno da pričamo. Mi smo uvek to radili. To je deo našeg života i čudno bi bilo da ne pričamo. Za nas vreme drugačije prolazi nego za druge, nama je sećanje i pominjanje Milorada svakodnevica. To je naša stvarnost i intima. I to čuvamo samo za nas dvoje.

Da li biste voleli da se Andrija oproba jednog dana u vašem pozivu ili da odabere neko drugo zanimanje?

- Nek se oproba u onome što će mu mamiti osmeh na lice kad ide da radi. Nemam ja planove šta bi on mogao da bude. Nekad se dar 'probije' kasnije, nekad se želja za nečim rodi u poznim godinama. Koliko imam prijatelja koji su počeli jedno da studiraju, pa prekinuli i našli se kasnije u onom što žele. I u tome su zadovoljni. To je suština – naći svoj put. Kada će to biti, niko ne može da kaže.

Pribojavate li se budućnosti ili imate nadu da će se stvari na svim nivoima popraviti i da će jednog dana vaš sin i Mandina deca iz prethodnog braka graditi život u boljim uslovima?

- Mnogo bih volela da budu na tlu, da osnuju porodice, tamo gde se neće pričati o ratovima, o zagađenjima, zatrovani u stalnim prepucavanjima, gde neće živeti podele i posledice. Ne znam da li je to moguće na ovom mestu, gde smo sad i u ovom civilizacijskom šoku. Ali, kao nepopravljivi optimista, verujem da će dobrota i neki novi klinci, spasti ovaj svet.