30 godina od prve klape filma "Mi nismo anđeli"

- Danas je 30 godina prve klape “Mi nismo anđeli” - prvi dan mog profesionalnog bavljenja filmom. Kao juče da je bilo - napisao je Dragojević na Tviteru.

Po broju prodatih bioskopskih ulaznica film "Mi nismo anđeli" spada u najuspešnije filmove ikada snimljene u Srbiji, sa više od milion prodatih ulaznica i smatra se kultnim filmom. 

Film prati život dvadesetogodišnjeg studenta književnosti Nikole, koji ima dva problema: redovnu jutarnju amneziju praćenu mamurlukom i buđenje u krevetima nepoznatih devojaka. Nevolja počinje kada se u njegov život umešaju trudnoća i ljubav. Naime, maturantkinja Marina, jedna od mnogih Nikolinih „jednokratnih“ avantura, zatrudni i pritom se još i zaljubi u njega. Nažalost, Nikola se ne seća baš najbolje svih okolnosti. Marinina najbolja drugarica odlučuje da stvar uzme u svoje ruke. Pošto Marina odbija da prekine trudnoću, ona planira niz suludih strategija po ugledu na svoje omiljene romane sa srećnim završetkom, kako bi se „surovi ljubavnik“ Nikola zaljubio u Marinu.

Vodeće uloge u filmu ostvarili su neki od naših najboljih glumaca - Nikola Kojo, Branka Katić, Vesna Trivalić, Zoran Cvijanović, Srđan Todorović, Sonja Savić, Miki Manojlović i drugi...

"Nikola, nisam ti ja majka", "Ma jok, voli te, samo se pravi", "Niki, hoće li da boli kod čika Zube?", "Imam čudan osećaj da mi se život lagano pretvara u pakao", "Znate li vi koliko ima predivnih žena na ovoj planeti? Još samo nekoliko hiljada njih I smiriću se, majke mi. Još uvek imam taj osećaj da sve samo mene čekaju"... Ove replike ne gube na svojoj svežini i humoru ni 30 godina kasnije.

Jugoslovenska kinoteka uvrstila je film "Mi nismo anđeli" u sto najboljih ostvarenja srpske kinematografije.

-  U filmu nema ništa izveštačenog. Mi smo to pravili kao veoma mladi ljudi i u želji da ga napravimo onako kako mi mislimo da treba da se napravi. On je nastao u samom zalasku Jugoslavije i može se reći da je posljednji jugoslavenski film. Radili smo u vreme kada je stala opsada Vukovara, kada su još hrvatski kadrovi sedili u Beogradu, i iz te perspektive nismo mogli ni da zamislimo da će se sve to dogoditi devedesetih, nekako smo verovali da će se stvari popraviti. Film je izašao u leto kada se u Bosni sve već zahuktalo 1992. godine. I on je na neki način postao prvi film nove dimenzije stvarnosti. Na početku i nije bio shvaćen koliko su se ljudi nakon nekoliko godina vraćali i pronalazili one elemente koji su im pomagali da ostanu sabrani. Bio je neka vrsta sedativa i neka vrsta internog ponosa, da se takav film može napraviti čak i u najgorim okolnostima. Bio je to niskobudžetni film, a mi smo bili jako mladi. Tek sada u ovim godinama cenim tu činjenicu - rekao je svojevremeno medijima glumac Uroš Đurić, koji glumi lik Anđela