Virci: "Kustendorf" proizvod ludog sna i talenta

Iako je svetu poznat kao neko ko je sa mnogo uspeha radio komedije, ovoga puta Virci se filmom "Human capital" pojavio na velikoj sceni drame i tragedije i to vrlo uspešno. Publika je u potpunosti bila emotivno pomerena nakon projekcije, a Virci je u intervjuu za Direktno.rs pričao o samom upoznavanju sa Emirom Kusturicom, "Kustendorfu", globalizaciji i kapitalizmu i budućnosti filma.

Kada ste se prvi put susreli sa filmovima Emira Kusturice?

- Kada sam bio student od 1985. godine na našoj glavnoj nacionalnoj filsmkoj školi u Rimu, širile su se priče o velikom talentu koji dolazi iz Istočne Evrope, koji je u filmu pravio ono što sam i ja, a i mnogi drugi hteli želeli - da kombinujemo tragediju i komediju. Moju generaciju je inspirisao Emir Kusturica. Rekao sam mu, a on je donekle saglasan sa tim - da ima dosta italijanskog u sebi. On je Slovenac, ali i Italijan, istovremeno. Možete iz njega da osetite Federika Felinija, možete da osetite "Amarkord" - rekao je za Direktno.rs Paolo Virci.

Da li ste pre Kusturičinih filmova imali priliku da vidite životinje da glume u filmu?

- To je veoma zanimljivo (smeh). Značenja u svim tim njegovim filmovima, ti haosi koje on stvara, prikazuju ljudsku prirodu, koja je u osnovi divlja. Često se može videti da između čoveka i mačke, ili čoveka i psa nema razlike, osim što mi imamo to srce i osećanja.

 Kakav je to kasnije uticaj imalo na Vaše stvaralaštvo?

- Postoji nekoliko filmova koje sam napravio, treći i četvrti, "Ovosodo" na primer, u kojima sam se vraćao u rodni grad Livorno, što je na neki način moje Sarajevo. Pobegao sam odatle, otišao u Rim, veći grad, ali taj duh malog mesta, radničkog mesta, strasti i divljeg duha, sve to sam ubacio na nekin način u filmove. Takođe, ta dva filma imaju i muziku koja govori sama za sebe, pa se tu može videti - "Hej, pa ti si gledao Kusturicu". Nekada je to izvan mojih namera.

Kusturicu ste upoznali prošle godine kada ste bili članovi žirija u Veneciji i evo Vas na "Kustendofu"?

- "Kustendorf" je zaista unikatan. On je "Kusturica land". To je proizvod ludog sna i talenta. Služi da spaja ljude i sviđa mi se sloboda, atmosfera, ljudi. Zanimljivi su mi nazivi ulica i trgova. Osećam se kao kod kuće. Sama ceremonija otvaranja je bila zanimljiva. Prijatelji poput Paola Sorentina, posle boravka na "Kustendorfu" su mi pričali da moram da dođem ovde. Moram reći da se i deci ovde veoma dopalo. Juče smo gledali zajedno filmove, pa su mi oni prepričavali i analizirali šta su videli. Samo mesto gde se nalazi Drvengrad je neverovatno. Ja mrzim skijanje i svo to pokazivanje bogatstva, pa mi je ovo baš po meri.

Kolika je odgovornost biti u žiriju?

- Meni je čast da budem u žiriju i bivao sam u žirijima na filmskim festivalima i do sada. Kada idem kao gost na neki festival, dajem sebi za pravo da izađem iz sale, ukoliko mi se film ne svidi. Kada sam u žiriju imam obavezu da sve odgledam do kraja, sagledam iz svih uglova, kao i da svakom filmu dam šansu. Volim da u filmovima vidim autentičnost i volim da vidim pečat autora.

U filmu "Human capital", iz jednog ugla gledano, kritikovali ste kapitalizam i društvene pojave koje on nosi sa sobom. To je zajednička crta Vama i Kusturici?

- Kapitalizam je nešto kao prirodna pojava, koja je prilično stara. U njemu raste snaga jačega. Ono što gledamo u poslednjim decenijama je da sistem jednostavno ne može da opstane. Kapitalizam je pobedio ostale vidove ekonomskih uređenja, ali mi sada vidimo da će čitav taj sistem da se sruši, a time može da sruši i ceo svet, kroz klimatske promene, nebrigu o prirodi. U odnosu sa ljudskim životima, vrednostima, moralom, kapitalizam je nesrećan sistem. Kapitalizam je sistem nesreće. U filmu "Human capital" sam pokušao da prikažem i koje su danas klasne razlike, u odnosu na one klasične. Ranije su vlasnici kompanija proizvodili stvari, sada u kapitalizmu je sve pitanje bogaćenja i umnožavanja kapitala. Postalo je toksično, u svakom smislu.
Može li film da preživi "društvo spektakla" i pretnje TV sadržaja?

- Kada radite film potrebno je da ispričate priču, da izgradite karakter, da iznedrite pouku, a ujedno da sve to bude zanimljivo. Ništa kao te priče ne može da vam kaže istinu kao priča. Priče nikada ne umiru. Jezik priče je nešto što je u osnovi ljudskog bića. Film, kao način predstavljanja priče, otkriven je tek krajem 19. veka. Ono što se menja su mediji na kojima gledamo ove priče. Najpre su bila pozorišta i bioskopi, pa televizija, sada već imamo mnogo malih uređaja na kojima gledamo filmove. Promeniče se načini uživanja u filmu, ali film neće umreti. Krucijalno pitanje u toj globalizaciji je da li će se izgubiti autentičnost? Vidite da se sve više snimaju filmovi na engleskom, iako je Italija zemlja sa velikom kulturom. Znate, da je globalizam zahvatio period kada sam ja bio student, možda ne bih čuo za tog nekog momka sa autentičnim izrazom iz Srbije, kakav je Kusturica. Pozitivna strana je što možeš da dopreš do svih na svetu, negativna je gubitak te autentičnosti - zaključio je za Direktno.rs Paolo Virci.