Milan Đurđević i Neverne bebe za DIREKTNO: "Ljudi na naše koncerte dolaze da čuju šta govorimo, a ne da ih zabavljamo" (INTERVJU)

Kako je Vama bilo večeras na koncertu? 33 godine karijere nije malo.

Neverovatno je kad čovek pređe toliki put, okrene se iza sebe i vidi kakvu biografiju ima. Najveći uspeh naše karijere jesu pesme koje smo ostavili, ali i publika koja nas prati sve ove 33 godine. Mi živimo jednu zajedničku bajku – uspeli smo da dotaknemo ljudsku dušu kroz emocije i energiju naših pesama. Kad se spoje energija i emocija, to ljudi prepoznaju i vraćaju na koncertima. To nas tera da stvaramo dalje i ostavimo još veći trag.
Mislite li da je upravo ta energija i emocija tajna vašeg uspeha i odnosa sa publikom?

Tajna je pre svega talenat. Ako ga čovek koristi na pravi način, on služi ljudima i vremenu. Naše pesme su pečat jednog vremena od 1993. do danas. Neke su lične, a neke pričaju o boji tih meseci i godina u kojima smo mi pisali i koje smo živeli pre svega, ali sve su stvarne. Ne jurimo popularnost, radimo muziku koju osećamo. Kao bend smo porodica i uživamo u stvaranju i deljenju toga sa publikom. Ljudi koji dolaze na naše koncerte znaju zašto su tu, i mislim da posle koncerta svi izađemo kao bolji ljudi i da tu vrstu lepote i estetike naše duše koristimo sutra pre podne u odnosu sa nekim partnerima, sa porodicom, sa prijateljima i to jeste svrha umetnosti - da nekako ulepšamo život.

Da li ste se kroz godine vi prilagođavali publici ili publika vama?

Niko se nikom nije prilagođavao, nego smo jednostavno odrastali, evoluirali smo, sazrevali smo na ovom putu. Nemam iste stavove koje sam imao pre 30 godina ni pre 15 godina. Jednostavno mislim da se mi kao ljudi menjamo. Moramo da osluškujemo vreme oko nas. Moramo da pratimo sve ono što se oko nas događa i da budemo dostojni trenutka u kom mi pišemo muziku. Znači, ne smemo da budemo banalni. Naša muzika nije puka zabava. Naša muzika je jednostavno želja i potreba da sa ljudima delimo nešto što je dubinski, a ne površinski i zbog toga mislim da smo mi tražili nekakav sopstveni eksperiment.

Meni bi bilo jako dosadno da sam plovio na talasu jednog stila muzike koji je u principu bio jako popularan. Mi kad smo izdali "Praštam" 2012. godine to je bio najprodavaniji album u regionu. Vlatko Stefanovski nam je bio gost na tom albumu. Predivna jedna priča, otvorio se region, ali sledeći album sam napravio potpuno drugačije.
Ljudi iz izdavačkih kuća su me zvali dve godine hajde odmah dajte nešto, prodaće se, šta god izdate. Mi smo tek posle pet godina izdali album zato što ja nisam hteo u principu da uh radim nešto što bi meni posle kad se okrenem iza sebe moglo da zaspeta i da kažem e ovo sam uradio, nisam to želeo i nisam osećao, nego sam uradio iz nekih drugih razloga. Zbog toga mislim da smo mi jako iskreni pre svega u odnosu na muziku koju pišemo.

Vaše pesme često nose teške emocije, pa čak i beznađe. Jedan Vaš stih kaže: "Svi tražimo spas, a nema ga". Da li i dalje verujete u to i u čemu Vi nalazite spas u svakodnevnom životu?

Ja sam pre svega vrlo jedan kompleksan čovek. Uopšte nisam komercijalan. Nisam čovek koji je na prvu loptu, koji je za brzu upotrebu, koji se dopada ljudima na prvu. Moram da zaronim u sebe pa onda da da istražujem i da vidim šta je to što mi je važno da kao umetnik to podelim sa ljudima. 

Verujem da prava umetnost izlazi iz bola. Međutim, vremenom sam shvatio da ako previše odemo u tu vrstu destrukcije, možemo da se izgubimo. Zato sam počeo da tražim balans i unosim i optimizam. Ljudi su željni svetla. Ipak, ne mogu da pobegnem od sebe – uvek će biti i teških pesama. 

Nisam hitmejker, kao mnogi koji to kažu za sebe. Ako se neka pesma dopadne ljudima znači da im se dopao naš odnos prema životu i oni su verovatno pronašli sebe u nekim stihovim. Jer kad mi napišemo pesmu i kad, na primer, Tijana otepa "Više me ne voliš", ljudi to pronalaze kao deo svog života. To više nije moja pesma. To je njihova pesma.

Šta vas pokreće i šta budi emocije iz kojih nastaje muzika?

Život. Sve njegove amplitude. Danas živimo u kompleksnom vremenu, punom informacija i negativnosti. Inspiracija dolazi iznutra, ali moraš da sačuvaš mir da bi mogao da stvaraš. Nas generalno publika vidi kao bend koji nije prešao tu neku granicu pristojnosti. Pristojnost i poštovanje su mi jako važni – bez toga nema ni prave komunikacije ni umetnosti. Iz tog balansa mira i nemira nastaje muzika.

Kada pogledamo današnju muzičku scenu, svesni smo da se dosta promenila. Šta vi lično mislite da nedostaje današnjoj sceni?

Nedostaje isto što je nedostajalo 70-ih, 80-ih, 90-ih 2000-ih. Znači uvek nekom nešto nedostaje. Estetika i ukus su potpuno lične stvari. To treba prepustiti ljudima. Svako piše muziku danas. Svaki klinac može da sedne za kompjuter i ja mislim da u jedinici vremena izlazi 1000 pesama. Treba pronaći posebno mesto u svemu tome, a to se radi iskrenim odnosom prema tome što pišeš. Jer ljudi onda to prepoznaju kao nešto vredno, kao nešto što im je potrebno. Kao kad ono imaš kiše kiše pet dana pa grane sunca svi otvore vrata i prozore i onda kažu 'E ovo nam je trebalo'.

Ljudi na naše koncerte dolaze da čuju šta mi govorimo, a ne da ih zabavljamo. Znači uz poštovanje ljudima koji su zabavljači, koji su agresivni na bini i imaju potpuno drugačiju percepciju, mi ljudima nudimo drugu estetiku, mentalnu, duhovnu i emotivnu.
Vaša pesma „Teška godina“ je relativno skoro izašla. Svedoci smo toga da je protekla godina bila teška generalno za ljude u Srbiji. Šta je bila inspiracija i zašto je Vama godina bila teška?

Ta pesma je zapravo napisana pre 7, 8 godina. Ona prati našu karijeru i sve trenutke za koje smo se borili. I nikad neću upasti u bilo kakvu vrstu zamke da budem pametan u realnom vremenu zato što se ispostavilo da smo mnogo u prošlosti pravili grešaka raznih, tako da pustićemo vreme. Ja sam hroničar vremena i trenutka i beležim ono što osećam i vidim. Ja se obraćam tim ljudima koji pronalaze istu vrsta perspektive i percepcije života i nemam nikad ni želju da menjam vreme, ni ideje, ni da dajem neku vrstu poruka koje bi neko mogao da shvati jedan ili drugi način.

Ono što jeste suština muzike koju pišemo to je jedna vrsta posvećenosti, iskrenosti i ljubavi za one koji to pronađu, a pronašli su ovi ljudi večeras pronalaze i ljudi na raznim binama gde god dođemo. Mi smo muzičari i ostavićemo muziku da govori jer je pametnija od nas.

Primerila sam da se tokom nastupa sa bendom na bini jako dobro zabavljate i da dajete sto posto sebe. Da li mislite da je to i  poenta i cilj muzike i života generalno? 

Poenta života jeste da čovek izabere profesiju na bazi sopstvenog zadovoljstva. Ako to uradi, onda će mnogo pomoći sebi. Mi smo se pronašli kroz muziku i kao ljudi. Mi smo porodica i živimo tu ideju decenijama. Najvažniji je trag koji ostavljamo iza sebe. Sve dok postoji ta ljubav – između nas i publike – ima smisla trajati i stvarati dalje. To nam daje vetar u leđa da kad se sutra probudimo krenemo da razmišljamo o nekim narednim danima naše karijere. Daće Bog, pa ćemo se videti na ovom istom mestu da obeležimo neku novu godišnjicu jer nam je bilo jako lepo.