"Pružio ruku kao da nema rastanka": Poslednji susret Đoleta i Olivere

Njegova i Oliverina ljubav mnogima je bila inspiracija, a nije tajna ni da su upravo njoj bili posvećeni neki od njegovih najlepših stihova.

Ona je sada progovorila o tome kako je izgledao život sa Đoletom, kao i oni trenuci kada su se raspravljali oko nečega.

- Neke stihove je koristio kada bismo se mirili. Bilo je situacija kada se baš i ne bismo razumeli, kada bih ja pokušala da mu nešto objasnim, a on bi samo ćutao i posmatrao. I onda bih ga ja pitala: „Pa šta sad razmišljaš, ti znači nećeš ni da se svađaš? Da, ti sad samo razmišljaš kako ćeš to posle napisati u pesmi. Znam kakav si. Za tebe je sve samo inspiracija“. Ja bih tada zaćutala, to bi potrajalo najduže možda dva dana -počela je Olivera.

- Sećam se jedne situacije, dolazi njegov pijanista kod nas, i nešto su njih dvojica bili tamo u sobi gde je klavir, nešto su svirali. I čujem ja da je to neka nova melodija. Ali ja ništa. Spremam ručak deci i on dolazi i kaže: ‘Oli, molim te, dođi samo nešto da čuješ’. Naravno, ja na to ne odgovaram, leđima sam mu okrenuta. I onda, uvek na kraju izgovara šifru za koju zna da mi uvek njom otključava srce i resetuje sve moje odluke. Kaže: ‘Ajde, molim te, dođi samo nešto da poslušaš i da mi pomogneš, pa posle nastavi da se ljutiš’. I ja bih sve odložila, pošla za njim, ali ne bih do kraja kapitulirala. Ne bih prešla prag dnevne sobe već bih se naslonila na dovratak, on se još ležernije nalsoni na pijanino, pijanista svira uvodne note i on počinje: ‘Nema me više u tvojim molitvama, više me putem ne prate’ (Prvi stihovi pesme ‘Bezdan’). Nije me uopšte pogledao kako sam ja reagovala, on je znao da mi je slomio srce. Potpuno je bio siguran - ispričala je Balaševićeva udovica.

Ona se prisetila i poslednjeg susreta sa suprugom, budući da je Đole poslednje dane života proveo u bolnici, na infektivnom odeljenju.

- Nažalost, kada je bio primljen u bolnicu na infektivno odeljenje, nama nije bio dozvoljen pristup. Onda sam, obilazeći oko zgrade, naišla na jednu poznanicu i pitala sam je da li ona otprilike zna gde je njegova soba u kojoj leži. Zanimalo me je gde je prozor te njegove sobe. Ona mi je rekla da zna, da je Đoletova soba u prizmelju i da će me odvesti tamo. Odvela me je iza zgrade. Tada smo se videli. Samo je pružio ruku i pozdravio me na identičan način kao da nema rastanka, kao da nema ničega što bi me plašilo. Tu sam. Ja sam mu mahala i pokazivala da bude jak, da bude čvrst, i pozivala ga, kao što je on mene zvao da izađem iz Studenjaka. Verujem da je ostao jedan prozor preko koga komuniciramo i dan danas - istakla je Olivera Balašević u emisiji "Agape".