Svako od nas je imao neku "dođošku"... (VIDEO)

Svi smo u životu imali svoju "dođošku". Neko jednu, neko dve... neko do kraja života. Vozovi su stizali jedan za drugim, nekad smo ih čekali, po vrućini ili snegu, sasvim svejedno je, ali kultna ulica do hotela "Moskve" ostavila je taj neizbris trag. Tih par stotina koraka, uzbrdo pa malo levo... Uz nju ili sa njom je bilo sve lakše. Sreća je lepa dok se čeka, zar ne?

I kako bi ova priča mogla da prođe bez Đorđa Balaševića. I "dođoške", razume se. A on kaže ovako:

A mi smo samo
šetali i pomalo kisli
dobro sam se nagled'o njenih koraka
druge su mi devojke pobegle iz misli
prhnule ko jato čvoraka

Uglavnom su "dođoške" studirale, zaposlile se, stvorile porodicu, ostajale su da budu naše - Beograđanke, i da svojoj deci danas prepričavaju kako su stizale u glavni grad. Znate ono, voz koji je kasnio, kaldrma u Balkanskoj, bus koji ide ko zna gde... Jer ljubavi ostaju za ceo život.

Na svim mojim crkvama satovi su stali
kazaljke se srećom baš tada sklopiše
sto hiljada reči znam,
al' jedna mi fali
da nju kako treba opišem
i sram ga bilo, gospodo,
k'o pomisli loše
al' ni nalik na druge Dođoše

Danas, kada romantika beži, a mi zagledani u ko zna gde, možemo samo da zapevamo Đoletovu vanvremensku iz daleke 1996:

Otad baš ne uzimam
svaku što se pruža
srce se odupire, pa se privikne
al' zumbuli su zumbuli,
a ruža je ruža
pa da na kraj sveta iznikne
ma da se redom postroje
odavde do ćoška
ni jedna k'o moja Dođoška
ta, idi, ni jedna k'o moja Dođoška

Danas, Železnička stanica "nije dole", Balkanska je ostala, busevi vrte svoje krugove, a ona?