Zbog Đoleta sam kisnuo, i kisnuo, i kisnuo... (VIDEO)

Po kiši i naletima vetra četiri sata i šest minuta 30.000 ljudi je ispod kabanica i kišobrana plakalo zajedno sa Đoletom. Ja nisam imao ni jedno ni drugo, u kalemegdanskim barama, voda mi je bila do članaka, a pored mene osoba koja je već posle 30. minuta rekla: 'Ajmo kući"! Ne, idi ti, ja ostajem, odgovorio sam. I, naravno, dobio prevrtanje očima... Jer kako bi drugačije... I tako još sedam puta tokom koncerta.

Istina, odmah po početku stuštila se oluja nad Beogradom. Sevalo je sa svih strana. Kiša je padala toliko da sam pokis'o k'o miš. Bez kišobrana ili bilo kakve zaštite. I nije mi palo na pamet da odustanem. Makar ostao sam pod Beogradskom tvrđavom.

"Najtiše što može, ko sa predstave loše, iskradam se iz sna; iz ogledala viri jedan stariji ja...", bio je stih koji me prikovao za jednu baru do kolena.

A onda sam video kako, večiti dečak iz Novog Sada dok silazi sa bine, krišom briše suze. Poslednjih pola sata oči su mu se caklile i u njima je bilo nakupljeno mnogo emocija.

Oni ne pričaju o njoj
a ja se ne raspitkivam
ukrstim politru i noć
i tu i tamo na taj krst se prikivam

Već me i Dunav pretiče
moja me senka spotiče
al' ništa me se ne tiče
i malo šta me pomera i dotiče
sem mozda nje...

Kišobrani, ljudi podvučeni pod njih i sve je teklo kako Bog kaže. Šeretski i vickasto, Balašević je kombinovao reči sa pesmama i melodijom, čas tamburice, čas šansone, prkosili smo lošem vremenu.

Jednom je prošla kraj mene
sa tipom kog sam znao, taman da se javim
skrila je pogled na vreme
Al' sasvim dovoljno za bluz u mojoj glavi

Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom
i sve što već sleduje
neka, lutko, u redu je

Hej, sve to dođe na svoje
odavno pravila znam
samo tuge se broje

I tako... Nikada, ni za koga više ne bih tako uporno kisnuo nekoliko sati... Nikad, ni za koga, ali za Đoleta uvek.