Đavolja varoš: Mesto gde priroda stvara, a legenda objašnjava

Kameni stubovi koji prkose vremenu

U dve duboke jaruge, koje i same nose sugestivna imena – Đavolja i Paklena dolina – stoje figure koje podsećaju na okamenjene ljude. Više od dve stotine zemljanih stubova, visine od dva do petnaest metara, uzdiže se iz tla, svaki sa kamenom „kapom“ na vrhu, kao da prkosi gravitaciji i vremenu.

Na prvi pogled, teško je poverovati da je sve to delo prirode, a ipak jeste.

Ovaj neobični pejzaž nastajao je hiljadama godina, u tihoj i upornoj saradnji vode, vetra i zemlje. Tlo bogato vulkanskim materijalom, kao trag davnih erupcija, počelo je da se osipa pod kišama i bujicama. Tamo gde su se na površini zadržali tvrđi kameni blokovi, zemlja ispod njih ostajala je zaštićena. Sve oko njih nestajalo je – spirano, raznošeno, pretvarano u doline. Tako su nastajali stubovi: kao poslednji otpor zemlje pred sopstvenim nestajanjem.

I proces još traje. Neki stubovi se urušavaju, drugi nastaju. Đavolja varoš nije završena slika – ona je stalno u pokretu, iako deluje nepomično.+

Legenda koja daje lice kamenu

Ono što nauka objašnjava, narod je oduvek osećao drugačije.

Teško je stajati pred tim kamenim „ljudima“, a ne pomisliti da su nekada bili živi. Najpoznatija legenda govori o svatovima – o svadbi koja nije smela da se dogodi. Kažu da je đavo, želeći da unese razdor među ljude, naveo brata i sestru da se venčaju, ne znajući ko su.

Povorka je krenula, pesma se prolomila, a onda, kazna. U trenutku, sve je utihnulo. Svatovi su okamenjeni, zauvek zarobljeni u pokretu, kao opomena da postoje granice koje se ne prelaze.

Od tada, svaka figura kao da ima lice. Neki liče na mladence, neki na svatove koji kasne, neki na goste koji su se okrenuli da vide šta se dešava iza njih. I svi stoje u istom redu, već vekovima.

U podnožju tog neobičnog sveta izviru i dve vode, hladne, kisele, gotovo nestvarne. Jedna od njih, poznata kao Đavolja voda, toliko je bogata mineralima da deluje kao da nije namenjena žeđi, već nekoj starijoj, dubljoj svrsi. Nedaleko je i Crveno vrelo, čija boja dodatno pojačava utisak da je zemlja ovde drugačija nego bilo gde drugde.

I upravo tu, između tih izvora i kamenih stubova, između nauke i predanja, Đavolja varoš dobija svoje pravo lice.

Nije to samo prirodni fenomen, niti samo legenda

To je mesto gde se vidi kako nastaje priča. Kako čovek, suočen sa nečim što ne može da objasni, pokušava da ga razume, pa mu daje dušu, greh, kaznu i smisao.

Možda je baš zato Đavolja varoš tako upečatljiva, jer, dok stojiš među tim stubovima, nije važno da li veruješ u eroziju ili u đavola. Važno je što, makar na trenutak, poveruješ da zemlja pamti.