Smoljinac – Beverli Hils za pokojnike: Tamo gde i večni dom ima pet zvezdica!

Dok se ostatak sveta bori sa kvadraturom i pogledom na park, ovdašnji domaćini otišli su korak dalje. Izgradili su naselje u kom je mir zagarantovan, niko ne pušta glasnu muziku posle ponoći, a fasade su uvek besprekorno uređene. Dobrodošli u svojevrsni „Beverli Hils za pokojnike“, gde se luksuz ne meri brojem konjskih snaga u garaži, već količinom mermera i pažnjom posvećenom detaljima „iznad glave“.

Glavna staza lokalnog groblja ne podseća na mesto tišine, već na elitno predgrađe koje je neko, gotovo slučajno, smestio među čemprese. Ovde grobnice nisu obične ploče, to su male rezidencije sa temeljima, krovovima na četiri vode, PVC stolarijom, pa čak i terasama. Neke imaju i fasadnu izolaciju, jer ko kaže da promaja ne smeta ni na onom svetu?

Enterijeri su posebna priča. Unutrašnjost ovih „večnih kuća“ opremljena je nameštajem, tepisima, pa čak i televizorima. Iako program možda nikada neće biti uključen, poruka je jasna, status se vidi u svakom detalju. Zastori na prozorima dodatno naglašavaju ideju privatnosti, iako su posete, prirodno, tihe i retke.

Filozofija iza svega je jednostavna: ceo život se radilo u inostranstvu, štedelo i gradilo, pa zašto bi kraj bio skroman? Nekome sa strane ovi objekti mogu delovati kao spomenik taštini, ali za meštane oni su kruna jednog radnog veka. Ako si decenijama u Beču ili Frankfurtu zarađivao i odricao se, red je da te u rodnom selu dočeka „palata“ makar u večnom miru.

Ovo neobično naselje ruši uvrežene predstave o smrti kao o mračnom i skučenom prostoru. U Smoljincu je smrt dobila krov nad glavom, uređenu fasadu i pažljivo održavan ambijent. Porodice redovno obilaze ove objekte, ne samo da zapale sveću, već i da prebrišu prozore ili provere da li je vetar pomerio crep. To je, na neki način, održavanje nekretnine koja nikada ne gubi vrednost.

Ne izostaje ni doza lokalne konkurencije. Ako komšija podigne sprat, ti ćeš makar dodati ukrasnu ogradu. Ako je kod njega mermer iz Italije, kod tebe mora biti još skuplji, tamniji, sjajniji. Tako nastaje pejzaž koji više liči na izložbu građevinskog materijala nego na mesto počinka.

Na kraju, Smoljinac šalje jasnu poruku: ni na „onaj svet“ ne ide se bez krova nad glavom. Dok se u gradovima ljudi bore za svaki kvadrat, ovde je prostor za večni počinak postao možda i najluksuznija adresa. Možda zvuči neobično, možda izaziva osmeh, ali jedno je sigurno: u ovom selu niko ne brine gde će završiti. Svoj „apartman“ obezbedili su na vreme, za svaki slučaj, da ih večnost dočeka u komforu.