Šangaj kraj Dunava: Novosadsko naselje gde komšije dele i hleb i život

Priča o ovom neobičnom imenu počinje od jednog čoveka i jednog bifea. Tihomir Brančić, koji je jedno vreme radio u Kini, po povratku je otvorio lokal i nazvao ga „Šangaj“. Kao što to često biva, ime je brzo zaživelo među ljudima i ubrzo postalo naziv čitavog naselja.

Danas je Šangaj radničko naselje sa oko 1.800 stanovnika, ali njegova istorija i duh daleko prevazilaze te brojke. Još 1978. godine, njihovo obdanište „Plavi čuperak“ proglašeno je za najlepše u tadašnjoj Jugoslaviji, dok su lokalni fudbaleri nizali uspehe širom zemlje.

Ono što Šangaj zaista izdvaja nije arhitektura, već ljudi. Ovo je mesto gde razlike ne razdvajaju, već spajaju. U jednom periodu ovde je živelo čak 26 različitih nacija. Danas, uz starosedeoce, Rome i doseljenike iz Bosne, ovde žive i Kubanci koji su, poput mnogih pre njih, došli u potrazi za boljim životom.

„Ovde nikada nije bilo važno ko je koje vere ili nacije“, kažu meštani. „Važno je samo kakav si čovek.“ Deca zajedno idu u školu, komšije se međusobno pomažu, a razlike se ne ističu – one se jednostavno žive.

Šangajci su poznati po zajedništvu. Organizuju akcije uređenja naselja, a posle zajedničkog rada sledi druženje uz jagnje ili prase. Kažu da se godinama unazad nije desio nijedan ozbiljan incident – što je retkost i za mnogo veće sredine.

Mnogi ovde žive decenijama i ne bi menjali svoje naselje ni za šta. Ima i onih koji su došli slučajno, pa ostali zauvek, privučeni mirom, jednostavnošću i osećajem pripadnosti. Šangaj ima sve što je potrebno za svakodnevni život, školu, vrtić i ono najvažnije: sigurnost i toplinu.

Posebnu vrednost ovom mestu daje i prihvatilište za pse, koje važi za jedno od najlepših u Srbiji. Ovde napuštene životinje nisu samo broj, svaki pas ima svoj opis karaktera, a građani su pozvani da dolaze, šetaju ih i upoznaju. Zahvaljujući tome, sve više pasa pronalazi dom, uključujući i one koje drugi često zanemaruju.

Iako se godinama unazad govorilo o mogućem iseljavanju zbog blizine rafinerije, Šangaj i dalje opstaje, mirno, dostojanstveno i ponosno. Možda u njemu nema Kineza, ali ima onog iskonskog, komšijskog duha koji je u modernim gradovima gotovo nestao.

Zato, sledeći put kada pomislite na Šangaj, ne morate gledati daleko na istok. Dovoljno je da pogledate ka Novom Sadu, tamo gde mali svet podseća na velike vrednosti i gde je najvažnije biti čovek.