Lik iz Balaševićeve pesme je stvarno postojao: Evo ko je zaista bio Boža zvani Pub!?

Njegov životni put započeo je u krševitoj Lici, u selu Tuževići kod Gospića. Bio je jedan od onih neustrašivih mladića koji su preko Albanije stigli do Solunskog fronta. Kao nagradu za hrabrost, u okviru agrarne reforme dobio je devet jutara zemlje u srcu Bačke. Tamo, zajedno sa saborcima, učestvuje u osnivanju Novog Sela. Ipak, miran seljački život nije mogao da ukroti njegov nemirni duh – strast prema kartama vodila ga je od Srbobrana do Sombora, gde je polako stvarao legendu koja se i danas prepričava u Feketiću.

Boža je bio oličenje kavaljera starog kova, čovek koji je verovao da se ne može dobiti ako se nije spremno i dati. Njegova široka ruka bila je nadaleko poznata. Pričalo se da je bio spreman da plati pravo bogatstvo, koliko vredi najbolji konj, samo da neko nahrani njegovu stoku dok on ne ustaje od kartaškog stola. U svetu u kojem je živeo, poštovala se reč i držalo do dostojanstva: novac koji bi pao pod sto ostajao je tamo, jer nijedan igrač nije želeo da prekine partiju zbog sitnice.

Njegov odnos prema pravdi bio je jednako neobičan. Iako je voleo kocku, duboko je prezirao prevaru i politiku. Kada su ga jednom upozorili da ga varaju pomoću ogledala postavljenog iza njegovih leđa, nije burno reagovao. Umesto toga, dao je novac čoveku da razbije ogledalo – pa čak i više nego što je ovaj tražio. Takođe nije podnosio „pubove“, odnosno žandare. Ostala je anegdota o lokalnom električaru koji bi gasio uličnu rasvetu čim bi video žandarmeriju da se približava kafani, a Boža bi ga kasnije nagrađivao punim šakama novca direktno sa stola.

Čak ni strahote Drugog svetskog rata nisu ga slomile. U logoru Šarvar u Mađarskoj, koristeći znanje jezika, nadigravao je sopstvene čuvare. Najpre bi im namerno dopuštao da pobede, a zatim bi, kada se opuste, uzimao sve – novac i hranu. Ono što bi osvojio delio je sa svojim sunarodnicima, pomažući im da lakše prežive logoraške dane. Govorilo se da se iz logora vratio sa merdevinama punim forinti – priča koja možda nije potpuno istinita, ali je narodu bila potrebna kao simbol nade.

Posle rata, porodica se seli u Feketić, gde Petar ponovo podiže dom. Iako je živeo za igru, doživeo je i veliki pad, jednom je prokockao porodičnu kuću. Ipak, tada na scenu stupa njegova supruga Marta, žena koja mu je bila najveći oslonac. Već sutradan, bez straha, sela je za isti sto, odigrala partiju i uspela da povrati kuću. Time je pokazala da u toj porodici kockarska veština nije bila samo njegova.

Priča o Boži Pubu tako ostaje više od legende, ona je svedočanstvo o jednom vremenu, jednom karakteru i čoveku koji je živeo po sopstvenim pravilima, ostavljajući iza sebe trag koji ni danas nije izbrisan.