ISTINA BEZ FILTERA: Kristina Kuzmič o roditeljstvu, bolu i snazi da ostanemo kad je najteže!

Rođena u Osijeku, danas živi u Los Anđelesu, ali ono što je izdvaja od svih nije biografija, već hrabrost da kaže ono što mnogi prećute.

Na pitanje kako uspeva da spoji humor i teške teme, nasmejala se – onako kako to čini i u svojim videima.

- Život nikada nije samo jedno. I kada je najteže, postoji nešto smešno. Ne zato što je situacija smešna, nego zato što nam pomaže da izdržimo - rekla je Kristina.

Humor za nju nije maska, već način da dopre do ljudi i otvori prostor za istinu.

Iako je široj publici postala poznata nakon pojavljivanja u emisiji kod Oprah Winfrey, kaže da tada nije imala plan.

- Ja sam samo pokušavala da preživim kao mama - priznaje.

Sve što je kasnije došlo, došlo je iz potrebe da govori o stvarima o kojima se ćuti, o strahu, krivici, umoru, ali i ljubavi koja ostaje čak i kada ne znamo šta radimo.

U njenim pričama nema idealnog roditeljstva. Nema savršenih majki i savršenih dana. Govorila je o pritisku koji žene osećaju da budu sve i strpljive, i organizovane, i jake i o tome koliko takva očekivanja mogu da zabole.

- Kada mislite da svi drugi znaju šta rade, a vi ne počnete da verujete da niste dovoljno dobri. Istina je da svi grešimo - rekla je ona.

Najtiši deo razgovora nastao je kada se dotakla teme koja je obeležila njenu knjigu „Znam kako ću“, koju je predstavila beogradskoj publici, borbe njenog sina sa depresijom i zavisnošću. Tu više nije bilo ni potrebe za humorom. Samo iskrenost koja para tišinu.

U jednom trenutku, govoreći o najtežim danima kroz koje je prolazila sa sinom, Kristina Kuzmič je izgovorila rečenicu koja je mnogima ostala trajno urezana:

- Morala sam da naučim da ga volim i kada ne mogu da ga spasem.

Govorila je o noćima bez sna, o čekanju poruke ili poziva koji će potvrditi da je dobro. O trenucima kada majčinska intuicija govori da nešto nije u redu, ali ne znate kako da doprete. O razgovorima koji se završavaju ćutanjem, o zatvorenim vratima i osećaju da stojite pred sopstvenim detetom, a ne možete da uđete u njegov svet.

- Mislimo da moramo da popravimo stvari. Da rešimo problem, a onda shvatimo da ne možemo.

Bilo je dana kada je, kako priznaje, sumnjala u sve, u sebe kao majku, u svoje odluke, u svako „šta ako“ koje se neumorno vraćalo. Pitala se da li je nešto propustila, da li je mogla drugačije, da li je mogla ranije da vidi. Taj osećaj krivice, kaže, jedan je od najtežih koje roditelj može da nosi.

U jednom od svojih obraćanja roditeljima koji prolaze kroz sličnu borbu, rekla je:

- Ne možete voleti dete tako da ono prestane da pati. Ali možete voleti dete tako da nikada ne pati samo.

Borba njenog sina nije bila ravna linija. Bilo je uspona i padova, trenutaka nade, pa ponovnih vraćanja na početak. Učila je, u hodu, koliko je oporavak spor, nepredvidiv i često bolan proces – i za dete i za roditelja.

I možda najteže priznanje, koje je izgovorila bez zadrške:

- Bilo je dana kada nisam znala da li će moj sin preživeti i to je strah koji vam promeni svaki deo bića.

I upravo tu, u toj nemoći, desila se promena.

Naučila je da njena uloga nije da ukloni bol, već da ostane. Da ne odustane čak ni kada ne zna šta da kaže. Da sedi pored njega i kada nema rešenja. Da voli bez garancije.

- Nisam mogla da mu oduzmem bol, ali sam mogla da budem tu. Da ga ne ostavim samog u tome.

U toj rečenici, možda više nego u bilo kojoj drugoj, staje suština njenog roditeljstva i njene poruke drugima, jer kako kaže, nekada prisustvo vredi više od saveta. Nekada je dovoljno da dete zna da ima gde da se vrati, čak i kada luta.

Govoreći o svojoj knjizi „Drži se“, istakla je da ne veruje u ideju da moramo da „prebolimo“ sve da bismo nastavili dalje.

- Možete nositi svoje rane i ipak ići napred. To nije slabost, to je život - rekla je.

Na kraju razgovora, možda i najvažnija poruka stigla je gotovo neprimetno. Na pitanje šta bi rekla ljudima koji misle da nisu dovoljno dobri, zastala je na trenutak, pa rekla:

- Dovoljni ste. Ne kada sve radite savršeno, nego baš sada, takvi kakvi jeste - kaže ona.

I dok se naše druženje bližilo kraju, ostao je utisak da Kristina Kuzmič ne pokušava da menja ljude velikim rečima. Ona ih podseća na nešto jednostavno, ali često zaboravljeno,  da je u redu biti nesavršen, da je u redu boriti se i da, čak i kada nemamo odgovore, možemo biti prisutni.

Ponekad je to najviše što neko može da dobije i najviše što nekome možemo dati.