Kako mozak radi u hitnim situacijama? Ovo su lekcije ljudi koji su preživeli KATASTROFE

Novinarka je pratila ljude koji su preživeli katastrofe svih vrsta te je otkrila da postoji obrazac, čak i u vrlo različitim kontekstima, od avionskih nesreća do zemljotresa. Ljudi gotovo uvek prolaze kroz period određenih emocija. 

U nastavku donosimo šta određuje ko će preživeti, a ko ne u slučaju katastrofalnog događaja.

"Ono što naučite u pravoj katastrofi jeste da imate drugu ličnost, 'ličnost katastrofe', i korisno je to bolje razumeti pre nego što vam zatreba", istakla je Ripli.

Stvarno je teško predvideti, samo gledajući osobu, kako će se ponašati. Ripli je za svoju knjigu pratila ljude koji su preživeli jezive katastrofe svih vrsta, i otkrila je da postoji obrazac. Naime, gotovo uvek oni prolaze kroz period poricanja, duboke neverice i zakasnele reakcije.

U svojoj knjizi, Ripli je ispitala različite i često neočekivane načine na koje ljudi reaguju na katastrofe. U slučaju pucnjava, poplava, avionskih nesreća, terorističkih napada i drugih katastrofalnih događaja, ona kaže da su "ljudi, kao i većina sisavaca, skloni odvajanju od svojih emocija u stvarno zastrašujućim situacijama za koje nemaju obuku niti prethodnog iskustva".

Istraživači ovu nesvesnu reakciju nazivaju "negativnom panikom". Za razliku od "pozitivne panike" koja tera žrtve na akciju. Ljudi koji doživljavaju negativnu paniku često ne preduzimaju ništa i zatvaraju se u sebe. Ripli takođe tvrdi da svako od nas ima "ličnost katastrofe" koja preuzima kontrolu u kritičnim situacijama i da je bolje razumeti je pre nego što nam zatreba.

Ponašanje u slučaju katastrofe među ovim osobinama uveliko varira, u opsegu od histeričnog vrištanja do zatvaranja u sebe ili reakcije zamrzavanja. Iako se može činiti bizarnim, smejanje u tragičnim situacijama je uobičajeno i događa se mnogim ljudima.

S druge strane, neki ljudi aktiviraju "mod heroja" te pokazuju neverovatna dela hrabrosti kako bi spasili živote i izveli druge iz haotičnih situacija.

Ripli je istakla da se "ličnost katastrofe" ne može predvideti samo iz fizičkog izgleda. Na primer, osoba koja se čini slabom ili se lako uplaši može ipak herojski da reaguje kad se suoči s kriznom situacijom.

Za svoju knjigu Ripli je intervjuisala one koji su preživeli razne strašne katastrofe. Pronašla je dosledan obrazac ponašanja u različitim kontekstima, od avionskih nesreća do zemljotresa. Taj obrazac uključuje različite emocije i reakcije koje se odvijaju u tri faze, koje je definisala kao poricanje, promišljanje i odluka.

1. Poricanje - Ono je obeleženo dubokom nevericom, što uzrokuje odloženu reakciju na situaciju koja se odvija. Radi se o reakciji "ovo se ne događa".

2. Promišljanje - U ovoj fazi ljudi često postaju društveniji te se obraćaju drugima koji se suočavaju s istom situacijom. Tada pojedinci raspravljaju o tome šta se događa i razmatraju moguće sledeće korake.

3. Odluka - Ovo je ključni trenutak kada ljudi preduzimaju akciju, bilo da ostaju i postaju vođe, sarađuju s drugima, beže ili čak ne rade ništa.
Ponašanje uočeno u nekoliko katastrofalnih situacija, koje je Ripli definisala kao "pristranost prema normalnosti", odnosi se na našu tendenciju da verujemo ili očekujemo da će sve biti u redu, bez obzira na to šta se dogodilo.

To se događa jer se naš mozak oslanja na podatke iz prošlih iskustava ili sećanja. Ako ranije niste bili u katastrofi, vašem mozgu nedostaje referentna tačka koja bi vodila vaše postupke.

Jedna od katastrofa koju je Ripli najdetaljnije proučavala bila je evakuacija Svetskog trgovačkog centra (WTC) na Menhetnu u Njujorku 11. septembra 2001. godine nakon terorističkog napada na Kule Bliznakinje. To je tragedija koja je temeljno dokumentovana i nudi dublje uvide.

Otkrila je da je ljudima u proseku trebalo oko šest minuta da se počnu evakuisati, jer su skupljali lične stvari i gasili računare. Ljudi su počeli da pričaju međusobno i to je bila prva stvar koju je većina osoba napravila.

"Kada se detektor dima oglasi, prvo što uradite jeste da pogledate okolo da vidite šta drugi rade", otkrila je Ripli te je istakla da je pametna taktika preživljavanja ako ljudi oko vas imaju više informacija ili znaju kako da pobegnu iz situacije. Suprotno onome što možemo očekivati ​​u situacijama visokog stresa, ljudi često postaju ljubazniji i pristojniji tokom krize.

Ripli je primetila da je tokom 11. septembra jedan od razloga zašto je toliko dugo trajala evakuacija bio taj što su ljudi koji su silazili s viših spratova puštali one koji su ulazili stepenicama s nižih spratova da prođu ispred njih.

Ona  je rekla da faze odlaganja i promišljanja mogu uticati na kritičnu fazu odlučivanja. Objasnila je da se većina avionskih nesreća može preživeti, ali ako putnici brzo ne reaguju, njihove šanse za preživljavanje drastično padaju zbog požara koji često prate pad.

Ripli je kao primer navela jednu od najsmrtonosnijih nesreća u istoriji  vazduhoplovstva, avionsku nesreću na Tenerifima 1977. godine, koja je odnela više od 500 života. Jedan muškarac je tada uspeo da spasi sebe i suprugu tako što je mentalno beleežio izlaze za slučaj opasnosti prilikom ukrcavanja.

Odmah nakon sudara dva Boinga 747 na pisti zgrabio je suprugu za ruku i krenuo ka izlazu. Oni su preživeli, dok je većina putnika ostala zaglavljena u fazama poricanja ili razmišljanja, a njihova beživotna tela kasnije su pronađena na sedištima.

Preterano oslobađanje kortizola, hormona stresa, može da poremeti koordinaciju oko-ruka, smanjit periferni vid i učini kao da se vreme usporava. Ovo je način na koji nam mozak pomaže da se nosimo sa stresnim i zastrašujućim situacijama, ali takođe može da ostavi ljude da zaglave u poricanju, razmišljanju ili odlaganju.

Vaše prošlo iskustvo, jeste li bili na obuci za neke situacije ili ste se ranije suočili sa krizom, s kim ste i koliko ste dugo zaglavljeni u poricanju — svi ti faktori oblikuju ono što radite ili ne radite.

Ripli je naglasila da možemo "namerno evoluirati" kroz realističnu obuku. Što više razumete i uvežbavate ne samo kako se ponašati pod stresom nego i kako upravljati svojim automatskim odgovorima, to ćete efikasnije reagovati u krizi.

Jedna od najvećih grešaka koju navodi u katastrofama je ta da vlasti često uskraćuju informacije, plašeći se javne panike i zbunjenosti. Ali, naglasila je da su "obični ljudi prva linija u katastrofi" te bi trebalo bolje da se pripreme i obuče. Ipak, više informacija ključno je za preživljavanje, prenosi Net.hr.