"Nadao sam se da će mi ChatGPT biti najbolji prijatelj, a onda sam shvatio JEZIVU ISTINU"

Za Paisleija, 23-godišnjaka iz Mančestera, najjasniji trenuci dolazili su u tišini njegovog automobila. Bez ometanja, to je postalo njegovo utočište, prostor u kojem se pre godinu dana, pritisnut osećajem duboke usamljenosti, okrenuo neočekivanom sagovorniku, ChatGPT-u.

Nakon završetka škole, umesto odlaska na fakultet, odmah je počeo da radi od kuće. Pandemija korona virusa dodatno su ga izolovali, a godine provedene bez stvaranja novih prijateljstava i održavanja starih uzele su danak. Osećao se izgubljeno, nesrećno zbog posla koji nije voleo i životne situacije u kojoj se našao. Izgubio je, kako sam kaže, sposobnost socijalizacije. U nadi da će pronaći odgovor na svoju usamljenost, počeo je da postavlja pitanja chatbotu, tražeći planove kako da se izvuče iz situacije u kojoj se našao.

U početku mu se činilo da pomaže. Dobijao je brze, strukturisane odgovore bez osuđivanja, što mu je pružalo osećaj olakšanja.

"Mogao sam da izbacim sve što mi je na duši. U tom trenutku bilo je utešno", priznao je.

Ali, ono što je započelo kao povremeni razgovor ubrzo se pretvorilo u opasnu naviku. U najgorim danima, razgovarao je s veštačkom inteligencijom šest, sedam, pa čak i osam puta dnevno o svojim problemima. Postalo je, kako kaže, "opasna litica" s koje nije mogao sići.

"Sramotno, nadao sam se da će mi jednostavno biti prijatelj. Najlakši način za kontakt bio je razgovor s robotom jer on uvek daje odgovor", objasnio je.

No, uprkos stotinama razgovora, njegovi problemi nisu nestajali.

Ključni trenutak dogodio se kada je shvatio apsurdnost svoje situacije.

"Nakon nekog vremena osećao sam se nekako otupelo. I samo sam pomislio, Bože, ovo je pomalo glupo. To je robot", ispričao je.

Spoznaja je bila bolna, shvatio je da razgovara s robotom o ljudskim emocijama. Upravo taj trenutak bio je ono "nešto mnogo gore" što je otkrio, spoznaja da mu chatbot nije pomogao rešiti usamljenost, već ga je samo dublje gurnuo u izolaciju i učinio nesposobnim za stvarnu ljudsku interakciju.

Umesto da bude most prema drugim ljudima, veštačka inteligencija postala je zid koji ga je držao zarobljenim u sopstvenoj samoći.

 Priča ovog mladića nije jedini slučaj, već simptom šireg problema koji je u fokusu novog dokumentarca Tegan Marlow, "Generacija usamljenosti" (Generation Lonely).

Film istražuje borbu mladih u Ujedinjenom Kraljevstvu za stvaranje smislenih veza u svetu u kojem digitalna povezanost često zamenjuje stvarne interakcije. Prema podacima kancelarije za nacionalnu statistiku, čak 33 posto osoba u dobi od 16 do 29 godina osećalo se usamljeno, čime je Generacija Z postala najusamljenija generacijska grupa u Britaniji. Producent filma, 22-godišnji Sam Tulen, i sam se poistovetio s Paislejevom pričom.

"Pandemija je prouzrokovala mnogo problema za mlade, a jedan od najvećih je usamljenost. Kao neko ko je gurnut u odraslu dob tokom globalne pandemije, mogu se poistovjetiti s borbama ovog mladića", rekao je Tulen.