Ajnštajnova bračna pravila koja bi ZGROZILA svakog muškarca: Mileva Marić je godinama morala da trpi UŽASNE stvari

U mladosti joj je napisao: „Gubim razum od ljubavi prema tebi. Jastuk na kome spavaš je srećniji od mog srca.“ Sanjao je o zajedničkim otkrićima, divio se njenom intelektu i oženio se njome uprkos protivljenju roditelja.

Majka ga je molila da prekine vezu: bila je ružna, šepala i „bila bi stara veštica sa trideset godina“. Ali Ajnštajn je bio tvrdoglav, kao svaki genije siguran u svoj izbor.

Međutim godine su prolazile. Njihova deca su odrastala, a na stolu su se pojavljivali prvi veliki članci. A onda, jednog dana, Ajnštajn je svojoj ženi dao papir sa pravilima: kuvaj, peri veš, čisti radnu sobu, služi obroke tri puta dnevno, ne razgovaraj sa mnom bez dozvole. I najvažnije, zaboravi na intimnost u krevetu, ne očekuj nikakvu naklonost ili dodirivanje. Mileva Marić je morala da pristane na ove ponižavajuće uslove ako je želela da održi porodicu na okupu „zbog dece“.

I to je ista ona briljantno inteligentna devojka koja je jednom odlučila da se probije u muški dominirani svet nauke. Jedina studentkinja na Politehničkom institutu u Cirihu. Tamo je upoznala mladog Alberta Ajnštajna. Doživela je da se potpuno izgubi u služenju "genija", dok je on pisao ljubavna pisma svojoj rođaki Elzi.

„Naša svetica“: Hroma devojka koja je želela da postane naučnica

Mileva Marić je rođena u decembru 1875. godine u bogatoj i progresivnoj srpskoj porodici. Njen otac je podržavao ćerkinu težnju ka obrazovanju i, uprkos ograničenjima za žene, obezbedio joj pravo da studira u školama gde devojčicama nije bilo dozvoljeno.

Sećanja na njene školske godine se razlikuju. Neki su Milevu nazivali „našom sveticom“ zbog njenih visokih ocena, strogosti i izolacije. Drugi su se sećali da su je zadirkivali zbog šepanja: zaista je patila od problema sa zglobovima od detinjstva. U svakom slučaju, imala je malo prijatelja, i od malih nogu, njena glavna uteha bila je u knjigama i formulama.

Godine 1896, Mileva je postala jedna od prvih žena koje su se upisale na Politehnički institut u Cirihu i jedina žena na odeljenju za fiziku. Tamo je upoznala Alberta Ajnštajna. On je imao 17 godina, ona 21. Bio je živahan, zajedljiv i prezirao je autoritet, i odmah je primetio tihu, samouverenu Srpkinju, koja je rešavala probleme bolje od većine studenata.

Zbližili su se tokom predavanja, praktičnih časova, a zatim i pisama. Zvao ju je „malom naučnicom“, pišući o ljubavi, fizici i budućnosti u kojoj će zajedno otkrivati. Ponavljao je „naš rad“, „naši članci“, „naša teorija“ – i činilo se da pored njega neće biti senka, već ravnopravna.

Godine 1901, Mileva je zatrudnela. Nisu bili venčani, i da bi sakrila svoje stanje, otišla je u Srbiju da živi sa roditeljima. Tamo je, početkom 1902. godine, rodila devojčicu. Dali su joj ime Lizerl. Niko od Albertovih kolega ili prijatelja nije smeo da zna za dete: Ajnštajn je nikada nije javno pomenuo. Sudbina devojčice ostaje nejasna. Prema jednoj verziji, umrla je od šarlaha u detinjstvu. Prema drugoj, data je drugoj porodici. U svakom slučaju, kada se Mileva vratila u Švajcarsku, Lizerl više nije bila sa njom. Albert je počeo da priča o braku, ali su se njegovi roditelji uznemirili.

Majka se najviše protivila. Nije se ustručavala da bira reči: „Mršava, ružna, neće moći da vodi domaćinstvo... Sa trideset godina biće prava stara veštica.“ Sve ju je plašilo: Milevino poreklo, njen izgled, nedostatak ženstvenosti i činjenica da je zaista inteligentna. „Ona će te povući dole“, rekla je majka sinu. Takvih žena su se plašili: sa njima je bilo nemoguće odigrati uobičajeni scenario u duhu Tolstoja i Sofije Andrejevne, gde je genije muškarac, a žena mu samo služi. Ali Ajnštajn je radio stvari na svoj način. I 1903. godine, mladi par se venčao.

Nakon venčanja, Ajnštajn je našao posao u patentnom zavodu u Bernu. U slobodno vreme se bavio teorijskom fizikom, dok je Mileva vodila domaćinstvo i odgajala decu. Hans Albert je rođen 1904. godine, a Eduard 1910. Mileva je sama vodila domaćinstvo: „Imamo veoma prijatnu malu kuću, kojom moram potpuno sama da upravljam... U početku, dok se nisam navikla, imala sam vrlo malo slobodnog vremena“, pisala je prijateljici.

 U pismima poznanicima, Ajnštajn je pominjao Milevu kao osobu koja „odlično brine o svemu“ i uvek je bila dobro raspoložena. U javnosti je isticao njenu pouzdanost, ali privatno su reči naklonosti bile sve ređe. Gotovo da nisu delili misli. Ajnštajn je radio sam. Međutim, prema rečima Milevinog brata, ona je nastavila da pomaže Albertu u matematičkim proračunima za njegov rad - kao što je to činila i pre njihovog braka.

Brak se postepeno razvio u koegzistenciju bez partnera. Ajnštajn bi se povlačio u sebe na duže periode i ne bi razgovarao sa Milevom. Njihov najmlađi sin, Eduard, bio je bolesno dete i kasnije mu je dijagnostikovana šizofrenija.

Sva briga o deci, posebno o najmlađoj, pala je na Milevu. Ajnštajn se u suštini distancirao od kućnih poslova. Tokom ovog perioda, započeo je blisku prepisku sa svojom rođakom Elzom.

Do 1914. godine, Ajnštajn je već živeo i radio u Berlinu, a njegov brak sa Milevom je ušao u nepovratnu krizu. Ajnštajn je ponudio svojoj ženi posebne uslove za boravak kod njega. Sastavio je pisani spisak na koji je morala da pristane ako je želela da održi privid porodice „zbog dece“. Volter Ajzakson o tome detaljno piše u svojoj biografiji naučnice.

Ajnštajn je zahtevao da mu Mileva služi obroke tri puta dnevno, da mu održava odeću i sobu čistom i da izbegava njegov sto. Milevi je naređeno da na prvi zahtev napusti njegovu kancelariju ili spavaću sobu. Bilo joj je zabranjeno da razgovara sa njim bez dozvole ili da ga kritikuje pred decom. Najvažnije je da se od nje zahtevalo da se odrekne bilo kakvih ličnih odnosa: ne samo zajedničkih izlazaka i šetnji, već i intimnosti.

U pismu je stajalo: „Nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene i nećeš me prekoriti.“

Istovremeno, Ajnštajn je sve češće pisao svojoj rođaki Elzi. Pisma su bila lična, topla i otkrivala su stvari koje dugo nije rekao Milevi. „Svetlost se vratila u moj život... Sanjam o tebi čak i kada sam zauzet proračunima“, napisao je. Elza je živela u Berlinu, i kako joj se on približavao, distanca među njima je postajala nepovratna. Mileva je u početku pristala na uslove, ali do leta te godine je napustila muža. Preselila se u Cirih sa sinovima.

Albert i Elza: Bila mu je potrebna žena domaćica

Razveli su se 1919. godine. Prema sporazumu, Mileva je dobila pravo da kontroliše procenat Ajnštajnove buduće Nobelove nagrade. Kada ju je primio 1922. godine, ceo iznos je prebačen na račune njihovih sinova. Neki veruju da je Ajnštajn na taj način pokušao da nadoknadi Milevi njen nezasluženo zaboravljeni doprinos njegovim naučnim radovima, u kojima nije navedena kao koautor. Drugi to tumače kao oblik alimentacije.

Mileva je kupila tri kuće u Cirihu, ali je kasnije morala da proda dve od njih kako bi platila lečenje svog najmlađeg sina, Edvarda. Dijagnostikovana mu je šizofrenija i nikada nije mogao da živi van klinike. Mileva je postala isključivo odgovorna za njegovu negu. Ajnštajn se u to vreme već oženio Elzom.

Ali, prema sećanjima njene porodice, ni Elza nije bila srećna. Žalila se na emocionalnu hladnoću svog muža. Ajnštajn je bio poznat po tome što ju je otvoreno varao i dovodio svoje ljubavnice na porodična okupljanja. Nakon njene smrti, priznao je: Elza mu nije bila potrebna kao osoba, već kao pouzdana domaćica.

Mileva je živela do 72 godine. Vodila je tih, povučen život, retko se pojavljivala u javnosti i ostala je bliska sa svojim sinom do kraja. U njenoj domovini Srbiji podignuta su joj tri spomenika. Jedan od njih je prikazuje sa povezom na očima. Ovo simbolizuje njen nevidljivi doprinos: u nauci se i dalje vodi debata o tome da li je učestvovala u razvoju Ajnštajnovog ranog rada. Zvanično nije navedena kao koautor ni u jednom od radova, ali su pisma, memoari i nacrti sačuvani, što sugeriše da je njeno učešće bilo više od puke „podrške“. Međutim, njeno ime nikada nije ušlo u istoriju fizike, prenosi Stil Kurir.