Luksuzno krstarenje zapadnim mediteranom koje mi je promenilo pogled na putovanja i otvorilo potpuno novu perspektivu

Upravo to mi je donelo krstarenje zapadnim Mediteranom na brodu Costa Pacifica. To nije bilo samo putovanje – to je bilo sedam dana u kojima se život pretvara u film, a vi imate glavnu ulogu. More, sunce, uzbudljivi gradovi, novi ljudi. luksuz, udobnost, uzbuđenje koje ne prestaje – sve to, i mnogo više, stalo je na elegantni kruzer koji plovi mediteranom. I zato ovo nije samo priča o mestima koja sam posetio, već o osećaju da je ceo Mediteran postao moja terasa.

Krstarenje zapadnim Mediteranom na brodu Costa Pacifica – brodu dugom skoro 300 metara, visokom više od 12 spratova, sa 4000 putnika, svakodnevnim koncertima, bazenima, restoranima, kabinama koje gledaju na beskrajnu pučinu – nije samo putovanje. To je pokretni svet u malom ( mislim, ne baš malom ). Raskoš u pokretu. I, što je najlepše od svega, dostupno je svima. Nije mit, nije ekskluzivna priča bogatih – to je realan, pristupačan način da sedam dana živite kao da ste filmska zvezda na turneji kroz Italiju, Francusku i Španiju.

Ali hajdemo redom.

Brodovi su, istorijski gledano, najstariji oblik međunarodnog putovanja. Pre nego što je čovek leteo, on je plovio. I to ne bilo kako – već od samog početka s ambicijom da brod bude produžetak civilizacije, udobnosti, sigurnosti. U Rimu su luksuzne galije bile statusni simbol, ploveći dvorci. Danas ih zovemo kruzeri. Samo što nisu više rezervisani za imperatore, već i za mene, tebe i svakoga ko želi da jednog jutra pije espreso u Savoni, a već sledećeg dana da gleda zalazak sunca nad Azurnom obalom.

Ukrcavanje na kruzer koji će vas upoznati sa zapadnim mediteranom počinje u Đenovi ili Savoni, dva prelepa lučka grada na severozapadu Italije. Do njih možete stići sopstvenim autom iz Srbije za oko deset sati, ili letom do Milana, pa vozom direktno do luke. Sve je jednostavno. Već u dolasku shvatite da stvari funkcionišu. Organizacija, preciznost, bez gužve – svako ima svoj termin ukrcavanja koji dobije mejlom. U luci dobijate brodsku karticu – ona je ključ sobe, pasoš, novčanik i dozvola za sve na brodu. Bez nje, ne postojite. Sa njom, sve možete.

A onda – prvi korak na Costa Pacificu. Deluje kao da ste zakoračili u drugi svet. Ne samo zbog luksuza koga I te kako ne manjka, već zbog toga što je sve osmišljeno da funkcioniše sa lakoćom: kabine koje su tihe i komforne, brojne terase, barovi sa pogledom koji oduzima dah, restorani sa menijima koje potpisuju tri šefa sa Mišelinovim zvezdicama, koncertne sale, kazina, pozorišta, bazeni, spa centri. U svakom trenutku na brodu se nešto dešava – salsa na palubi, gala večera, slikanje sa kapetanom, koncert, dečji mini-disko, akrobatska predstava. Ne postoji “prazan” trenutak. A što je najvažnije – sve je uključeno u cenu. Vi samo trebate da odlučite da li ćete večerati hobotnicu na žaru ili najukusniji biftek i da li ćete slušati majstora španske gitare ili gledati akrobate koji između dva kruzera učestvuju u holivudskim produkcijama.

Moja kabina je bila sa velikim prozorom, i svako jutro sam dočekivao izlazak sunca iznad novog grada. Teško je opisati taj osećaj – ležiš u krevetu, a kroz staklo vidiš kako se brod lagano približava španskoj obali, kao da si deo nekog savršenog plana koji ti ne moraš da vodiš.

 Prva stanica – Savona. Grad nije razvikana metropola, ali je zato autentičan, prava Italija bez hordi turista. Uske ulice, stara tvrđava, italijanska ležernost. Ljudi sede na trgovima, razgovaraju, piju kafu bez žurbe. Idealno mesto da se navikneš na ritam krstarenja. Sledećeg jutra – Francuska rivijera I za mene potpuno nova destinacija – Tulon, grad koji spaja Provansu sa azurnom obalom. Kratak aperol na terasi iznad mora i život odmah deluje lakše.

A onda – Valensija. Grad budućnosti. Kompleks Grad umetnosti i nauke izgleda kao da je teleportovan iz 23. veka. Ali samo nekoliko koraka dalje, stari deo grada podseća vas da ste ipak u Španiji – tapasi, srednjevekovne crkve, lokalci koji se vraćaju sa popodnevne sijeste, i topli vetar koji se uvlači među ulice. Ovde sam probao najbolju paelju u životu – i verovatno ću se zbog nje i vratiti na istok Španije.

Palma de Majorka je sledeća. Grad koji izgleda kao savršen balans između istorije i hedonizma. Jedna od najvećih evropskih katedrala dominira pejzažem, a male uličice vode do terasa sa najlepšim pogledima na ovaj kameni grad. Izađete iz lavirinta starog grada i shvatite da ste pet minuta od plaže iz snova. More na Majorki ima tu nijansu plave koju ni jedan filter ne može da dočara. Proveo sam popodne na plaži, a veče na krovu broda – koktel u ruci, vetar u kosi, grad u daljini. Malo li je?

Sardinija, konkretno Olbija i smaragdna obala, potpuno je druga priča. Ovde sve miriše na borovinu i so. More je nestvarno, a plaže deluju netaknuto bez gužvi, stotine metara najfinijeg peska samo za vas i sve nijansi tirkizne i plave. Nema preteranog turizma – samo priroda, tišina i najlepše i najegzotičnije plaže mediterana. Ne zovu Sardiniju tek tako evropskim Maldivima. Kupanje na Sardiniji je iskustvo za sebe. Ujutru ste na brodu iz snova, popodne na peščanoj plaži, a uveče nazad na kruzeru koji već polako kreće ka Rimu.

Poslednji dan – Rim. Brod pristaje u Ćivitavekiji, odakle imate opciju da organizovano ili individualno stignete u centar Rima. I da – čak i za jedan dan možete mnogo toga da vidite u večnom gradu. Koloseum, Forum, Trevi fontanu, Panteon, Trastevere. Rimu ne treba mnogo vremena da vas osvoji. I ne treba mu uvod. Samo hodajte, dišite, upijajte lepotu… I probajte Đelato.

A šta je najlepše u celoj priči? Sve to vreme vi ste na istom brodu, u istoj sobi, bez pakovanja, bez promene hotela, bez gubljenja vremena na aerodrome i vozove. Svaki dan novi grad – ali bez stresa. Krstarenje spaja dve stvari koje obično ne idu zajedno – avanturu i apsolutni komfor.

Cena? Manje nego što biste platili klasično letovanje u Grčkoj ili Turskoj ako uračunate letove, hotele, obroke i prevoz. Ovde je sve uključeno. A ako ste pametni i rezervišete ranije, ili “u poslednjem trenutku”, možete proći i iznenađujuće povoljno.

I za kraj, još nešto što me prijatno iznenadilo – ekološki aspekt. Iako na prvi pogled deluje da ogromni brodovi ne mogu biti “zeleni”, krstarenje zapravo može biti održiviji način putovanja nego što se misli. Kada 4000 ljudi obiđe sedam destinacija u okviru jednog putovanja, koristeći isti prevoz, isti smeštaj i zajedničke resurse, ukupna potrošnja energije i emisija bude znatno manja nego kada bi svi ti ljudi putovali avionima, kolima, odsedali u hotelima i selili se iz grada u grad. Umesto stotina letova i hiljada automobila – jedno pametno organizovano prevozno sredstvo, a uz to, još i luksuzno.
Čak je i Greta Thunberg, simbol ekološke svesti nove generacije, izabrala brod kao svoje sredstvo putovanja preko okeana. I možda to najbolje govori – da održivost ne znači nužno odricanje od komfora, već pametniji izbor načina na koji živimo i putujemo..

Dakle – ako želite iskustvo koje menja perspektivu, ako želite da se probudite u sedam gradova za sedam dana, da večerate uz gudački kvartet, plivate u tri mora i zaboravite kako izgleda stres – samo se ukrcajte. Krstarenje nije putovanje. Krstarenje je način života.

I samo još nešto, da ne zaboravim najvažnije... Možda najlepši deo celog krstarenja nije ni u gradovima, ni u večerama, ni u koncertima. Najlepši deo su ljudi koje ćete upoznati. Putnici iz svih krajeva sveta – porodice iz Brazila, parovi iz Japana, penzioneri iz Francuske, mladi iz Slovenije i Italije koje sam upoznao – svi zajedno, svi na istom brodu. Iako dolazimo iz različitih kultura, govorimo različite jezike, na brodu kao da svi pričamo istim, svi se razumemo. Upoznajete ljude na bazenu, na doručku, u liftu. Delite osmeh, savet, oduševljenje. Ceo svet se skupi na istu palubu – i diše istim ritmom.

Tada shvatite da krstarenje nije samo odmor ni putovanje – ono vam menja perspektivu. Pokazuje vam kako civilizacija može da funkcioniše kada se ljudi okupe oko lepote, radoznalosti i poštovanja. Na brodu sam prvi put zaista osetio koliko je naša planeta raznolika, a opet u osnovi – jedinstvena. I ako me nešto najviše dirnulo u ovom iskustvu, to nije bio pogled na Azurnu obalu ili svetla Valensije – već taj osećaj da svet može da bude porodica. Da je moguće živeti zajedno, upoznavati se, učiti jedni od drugih i zajedno ploviti ka nečemu boljem, piše Kulturizam.