"BG ima 40.000 muškaraca kojima treba žensko telo"

Uvek je zanimljivo čitati kako je izgledao život Beograda između dva svetska rata, pogotovo kada su u pitanju ondašnje tabu teme ili ono o čemu se ne piše u zvaničnim istorijskim udžbenicima. Knjiga “Prodavačice svoga tela i tajna prostitucija u Beogradu” (1928) novinara i pisca Dušana Slavića (1882-1940), u izdanju štamparije “Davidović” osvetljava jednu osetljivu temu u životu našeg glavnog grada – svet poroka koji se odnosi na „najstariji zanat“, u periodu pre skoro 100 godina. S obzirom na temu, nije ni čudo da je Slavić ovo delo napisao pod pseudoninom Dr. P. Psihanović.

Knjiga razotkriva do detalja tajni život brojnih beogradskih bordela, prodavačica ljubavi i njihovih podvodača, koje su tada uglavnom bile žene.

“U posleratnom vremenu, život ženskoga sveta – naročito varoškog – toliko se izmenio, da skoro i ne liči na onaj pređašnji, kada je ženska sa malo nesmotrenijim postupkom stavljala na kocku celu svoju budućnost. Danas takav rizik više ne postoji”, ovim rečenicama započinje svoju knjigu Dušan Slavić.

“…Današnja ženska niti trpi kontrolu, niti prima savete ma od koga oni dolazili. Svaka skoro sama odlučuje o svemu što se njene ličnosti tiče, ne vodeći računa o opasnostima a još manje o onom što će svet reći… Prodavačice svoga tela, ili kako su ih stari Latini zvali: prostitutke, svakim se danom osetno množe, kako u braku, tako i izvan braka”, dodaje se u uvodu ove neobične knjige.

Autor se zatim bavi pitanjem mesta žene u tadašnjem društvu, sociološkom analizom njene pozicije, i citira “uvaženu lekarku” M.M. koja je u jednom članku između ostalog rekla:

“Danas moderne žene i devojke, imaju jednu veliku, rđavu, gadnu manu, koja im onemogućava uspeh i uništava osobine. Ta je mana: podražavanje i imitiranje muškarca uopšte, prilagođavanje i podešavanje neromantičnom ukusu, očigledno srljanje u neizvesnu budućnost. Ona voli da puši, da pije, da igra i čarlstonira do ludila, da se obesnažava i pruža čoveku na degustiranje sve one delove i čari tela, koji se inače i samom lekaru u zvaničnoj dužnosti teško ispoljavaju…”

Slavić piše o tome da od kako su ukinute “javne prostitutske radnje, Beograd je postao obećana zemlja za tajne prostitutke“:

“Mi iako ne raspolažemo statističkim podacima, ipak držimo da Beograd ima najmanje 40.000 muškaraca kojima je potrebno žensko telo, što opet znači, da su i prostitutkinje jedna velika nužnost Beograda, slično kafanama i restoranima, i prema tome nije ni čudo što policija ne preduzima nikakve oštrije mere.”

U knjizi se vrlo studiozno piše o beogradskim podvodačicama, koje su uglavnom “promućurnije ženske”, kako piše Slavić.

“Kod podvodačica je posrednička taksa obično 100 dinara, a mnoge od njih uzimaju prostitutki polovinu dobivenog novca. Ova je grupa najmnogobrojnija, ali mi ćemo najpoznatije navesti: Gospa Milka, Vida, Sara, Lepa, Draga, Zora, Lepa Kata, Božur Smilja, Bela Bula, Nišlika, Madam Meri, Baba Ruža, Mangup Dara i Morski konj – Bianka. Većina njih stanuje u novim palatama u najživljim ulicama. Kao što su Terazije, Miloševa, Kralja Milana, Aleksandrova, Bosanska, Bitoljska, Sarajevska, Dušanova, Karađorđeva, Balkanska, Basina…”

Autor, naravno, opisuje i dešavanja u salonima, i kako dolazi do novih “poznanstava”.

“U salonu, dve sporedne sobe, hodniku i balkonu, parovi su se razmestili. Neki su sedeći, neki šetajući šaputali. Madam Nora šaputala je nešto Voji, pa bi ga s vremena na vreme pomalo ugrizla i za uvo, ili bi ga jezikom poliznula. Kad znamo kakvo se razdraženje s tim postiže, odma ćemo znati namere Norine. Gojko je bio u nedoumici šta da počne sa Nevenkom, a dobio je nalog od gospa Magde, da je uzme na strog ispit… A kad mu je Nevenka postavila pitanje: ‘Za čim sad u ovom momentu žudi?’ Gojko je odgovorio: ‘Za onim što mi je nepoznato’…”

Jedna od čuvenih podvodačica tog vremena bila je i „gospa Persa“.

„Kod gospa Perse bilo je pravo svratište, kako muškog, tako i ženskog sveta. Kod nje su se svi poslovi brzo zaključivali. Dovoljno je bilo da se muškarcu neka od zatečenih ženski dopadne, i da joj odma pristupi. Tako je rad trajao preko celog dana, a po noći ustupila bi jednu sobu jednom od dvojice njenih poznanika koji su je Bog zna čime zadužili. Svoj rad Persa od muža nije krila. On je isprva negodovao, ali se ubrzo umirio kad mu je Persa objasnila, da po njegovoj plati ne bi dovoljno ni leba imali“.

Autor opisuje određene tipove prostitutki iz tog vremena, između ostalih tu je i izvesna „Kleopatra“.

„Dok je bila u mestu svog rođenja, bila je ispravna i valjana žena. Beda je bila toliko snašla, da nije na radosti života ni pomišljala. Usred smrti žene njenog srodnika, ona je bila pozvata u Beograd, da se stara o kući i deci njegovoj. Posle dve godine, Kleopatra je napustila svoje dužnosti i psotala prijateljica jednog gospodina iz viših krugova, koji joj je kupio kuću i nameštaj napravivši je otmenom damom. Iz zahvalnosti, Kleopatra je varala svoga prijatelja sa njegovim bratom, zatim sa sinom, i najposle sa slugom. Danas prima svakoga ko joj pokaže stotinarku.“

Autor knjige “Prodavačice svoga tela i tajna prostitucija u Beogradu” Dušan Slavić, bio je srpski književnik, knjižar i novinar. Rođen je u Mostaru 1882. godine, a umro u Pančevu 1940. Neko vreme pisao je o ženama, ljubavi i braku, zastupajući prava žena. Sve to je sabrao u knjige: „Ko je kriv, čovek ili žena?”, „Bračni apokrifi: ljubav, porodica, brak”, „Ljubav i njeno preimućstvo” i „Saveti za svakoga”.