Greh koji Sveta Petka ne prašta i običaji toga dana

Kult Svete Petke neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, a poštuju je i neki nehrišćanski narodi na istoku. Vernici joj se obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja.

Narodna verovanja kažu da na dan Svete Petke ne sme da se pere veš, da se šije, da se radi težak posao, pogotovo to ne treba da rade žene.

Osobe koji imaju neki zdravstveni problem treba da odu u crkvu i umiju se na izvoru ili česmi koji se nalazi u blizini hrama Svete Petke.

Prepodobna Mati Paraskeva obično teši i blaži vernike ako joj ukazuju poštovanje i posećuju njenu crkvu. Ponekad im donosi vesti o ozdravljenju, ali istupa i kao vesnik propasti i opominje što krše post petkom ili što rade nedeljom.

Ova svetiteljka se javlja i upozorava svoje vernike uglavnom kroz snove. Svetu Petku, na njen dan, 27. oktobra mnogi prizivaju u pomoć, paleći tamjan i zalivajući slavski hleb crvenim vinom, pominjući u molitvama Petkovicu ili Pejčindan. Potom popiju vodu sakupljenu s izvora uz manastire posvećene njoj.

Dan njenog upokojenja obeležen je podebljanim crnim slovom i predstavlja ne samo veliki hrišćanski praznik, već i jednu od najčešćih krsnih slava u srpskom narodu, a mnogi vernici je smatraju svojom zaštitnicom, posebno žene, deca i stari i slave kao preslavu po svim slavskim običajima.

Ova slavna i kod Srba veoma poštovana svetiteljka je zaštitnica žena, koja je pomagala bolesne i siromašne.

Poticala je iz imućne i pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, da bi kasnije postao episkop Maditski. Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu, ona je bila veoma pobožna. Nakon smrti svojih roditelja, željna podvižničkog života, ona napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, gde se zamonaši u crkvi Svete Sofije, a zatim se zaputi u Jordansku pustinju.

Pored hramova Svete Petke često se nalaze izvori lekovite vode koju ljudi uzimaju verujući da će im zalečiti rane i zaštititi ih od bolesti.

Paraskeva je rođena u Epivatu, kod grada Kalikratije u Maloj Aziji, pri kraju desetog ili početkom 11. veka. Po predanju, Sveta Petka je mnoge godine provela u pustinji, u postu i molitvi i usamljeničkom životu. Predanje kaže da joj se u snu javio anđeo i uputio u otadžbinu da širi veru Hristovu. Zato se Sveta Petka na ikonama predstavlja u monaškoj odeći, sa krstom u ruci.

Na njenom grobu događala su se čuda. Bugarski car Jovan Asen 1238. po jednima je oteo, po drugima jednostavno preneo mošti svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kad su Turci osvojili Bugarsku, mošti su prenete, po zapovesti sultana Bajazita, u moldavski grad Jaši.

Kneginja Milica uspela je 1396. godine da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu. Sultan Sulejman Drugi preneo je mošti svete Paraskeve 1521. u Carigrad. Konačno, 1641. carigradski patrijarh Partenije poklonio je mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha, gde su i danas.