Zašto mirisi prizivaju sećanja? Mogu da rasplaču

Pritom nije reč samo o koronavirusu zbog kojeg oboleli gube čulo mirisa, nego o ozbiljnim stanjima poput Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti.

Naučnici kažu da gubitak mirisa može da predstavlja i rani znak starenja, a sve zajedno proizlazi iz činjenice da su moždani centri za miris, uspomene i emocije isprepleteni, piše LiveScience.

Zapravo, način na koji je miris povezan s mozgom je vrlo specifičan u odnosu na druga čula. Miris je hemijska čestica koja pluta kroz nos i ulazi u tzv. olfaktorni bulbus gde se pretvara u kod koji mozak može da prepozna.

Moždane ćelije zatim tu informaciju nose do malenog dela mozga koji se zove amigdala, gde se procesuiraju emocije, a zatim ta informacija odlazi u hipokampus gde se stvaraju sećanja i gde je centar za učenje.

- Miris je jedino čulo koje na ovakav način putuje do centra za memoriju u mozgu. Sva ostala čula prvo putuju do talamusa, moždanog centra koji deluje poput prekidača i dostavlja ostatku mozga informacije o onome što vidimo, čujemo ili osećamo, objasnio je prof. Džon MekGan sa Univerziteta Rutdžers u Nju Džersiju.

On kaže kako jedino miris zaobilazi talamus i dolazi do amigdale i hipokampusa u jednoj ili dve sinapse. Rezultat toga je intimna povezanost emocija, uspomena i mirisa. Zato pojedini mirisi mogu da prizovu sećanja koja su vrlo emocionalna.

Miris može i da rasplače ljude

Mirisi su zaista posebne spone jer mogu da prizovu čak i ona sećanja koja na drugi način ne mogu da se vrate.

 - Poznati miris koji ste zaboravili čak može da rasplače ljude, tvrdi prof. Rejčel Herz sa Univerziteta Braun u Rod Ajlandu.

Poređenja radi, svakodnevni prizori poznatih ljudi i mesta neće podstaći specifično sećanje na način kako to može miris. Ako uđete u svoj dnevni boravak, to je ponavljana stimulacija. Ponavljajući taj ulazak sigurno nećete doživeti navalu sećanja na specifičan trenutak koji se odigrao u toj sobi.

 - S druge strane, ako je miris povezan s nečim što vam se dogodilo u prošlosti i više nikad ne uspete da osetite taj miris, možda se nikad nećete setiti tog događaja, dodala je Herz.

Tipično, kad čovek nanjuši nešto što mu je u prošlosti bilo važno, javlja se emocionalni odgovor na koji se ne mora nužno nadovezati i sećanje. To znači da ćete se osećati drugačije, ali se nećete setiti konkretnog događaja.

- I to je nešto što se razlikuje od bilo kog drugog čula - ističe Herz i objašnjava kako je problem u kontekstu.

- Zamislite čoveka koji hoda ulicom i oseti miris na koji nije naišao desetinama godinama, a svejedno doživi emocionalni odgovor. Ako je taj miris osetio u drugom kontekstu, na primer, u pozorištu, biće mu puno teže da doda uspomenu tom mirisu. Mozak koristi kontekst kako bi informaciji dao smisao i potražio tu uspomenu - kaže Herz.

Posle nekog vremena, ako čovek ne oseća isti miris, on će se izgubiti iz sećanja i nestaće veza s uspomenom kao i moć da se uspomena vrati kroz taj miris.

- Dodatno, uspomene koje vratimo mirisom imaju iste nedostatke kao i sve druge uspomene, što znači da ne moraju biti tačne i mogu se menjati. Ali, zbog snažne emocionalne povezanosti koju takva vrsta uspomena nosi, ljudi misle da je reč o pouzdanim sećanjima - navodi Herz.

 - Čudna povezanost mirisa i emocija možda ima jednostavno evolucijsko objašnjenje. Amigdala se razvila od dela mozga koji je u početku služio za otkrivanje hemikalija. Emocije nam govore o tome šta nam se približava i kako to da izbegnemo, a upravo to čini i miris. Zato su oba čula ključna za naš opstanak - navodi Herz.

Način na koji koristimo emocije kako bismo razumeli i odgovorili na izazove s kojima se susrećemo nalikuje onome kako životinje koriste miris, dodaje ona. Zato, kad sledeći put osetite bakinu pitu od jabuka i to vas rasplače, zahvalite mozgu i načinu na koji on organizuje informacije.