"Poštenoj ženi nemoguće je skinuti godine s lica"

Prenosimo je u celosti:

- Svi vi koji jedva čekate penziju i konačan beg od odvratnog posla i mir u duši.. .Ne žurite. Starost je veliki stres. Kad dođe srećan si da je došla, bolje biti star nego mrtav, ipak… Nije to to.

Ja nikad nisam mislila da ću u starosti izgledati kao da sam stara. Bila sam sigurna da će sve ostati na svom mestu. Sise neće krenuti prema jugu, ni guzica, vrat se neće obesiti, staračke pege ja jednom godišnje paliti neću. Dočekaću starost, geni čine svoje, ali ne i ovo, ovo se dešava babama oko mene.

Još kad si, je li, javna osoba… Na televiziji čovek izgleda deset kila deblji nego u životu, ako u životu imaš petnaest kila viška… Stres gospođe mene je zastrašujući kad se vidim na ekranu u haljini rađenoj po meri, ali po meri staroj dvadeset dana. Pa ti snimatelji u prvi plan uvali podbradak dobro uhranjenog purana…

Digla sam ruke. Ne idem na dijetu. Što je previše, previše je. Sa čokolade se ne mogu skinuti. Ni sa keksa. Ni sa bilo čega što je preliveno nečim slatkim. A uskoro moram promovisati knjigu. Osmi mart se bliži, Beograd me čeka…Ma, odjebite s politikom i porukama, zašto ne ostaneš tamo? Ostala bih ja tamo ali me niko ne želi udomiti, a ovde mi nije dom jer nisam dovoljno domoljubna. Jebena kvaka 22.

Ne, ovo nije tekst o Srbima i Hrvatima nego o meni. Nisam ni Srpkinja ni Hrvatica. Ja sam starica. Može li gore?

Zato pred svaku promociju odlazim doktorici Vesni. S njom imam problema. "Nisam za drastične promene", uvijek mi kaže. Bocne me nekoliko puta pa mi skine deset godina. Što je deset godina u mojim godinama?

Zato sam pred dve nedelje odšetala doktorki Lazarić, prve su komšije, od viška glava ne boli. "Nisam za drastične promene", rekla mi je doktorka Lazarić. Pitam se zašto se do ovih doktorki jedva stiže ako "nisu za drastične promene". Kakvog smisla ima otići na bockanje koje nije "drastično"? Ja ne želim biti oku mila šezdesetogodišnja žena, hoću biti mlada.

Previše sam poznata da bih smela mahati svojom taštinom, to bi se moglo pročuti, pa sam kod one Lazarić pristala na njene nedrastične uslove. Namazala me kremom koja ublažava ubode duuuugačke tanke igle. Ovaj put je u špricu bio botox. "Možete mi uštrcati baby botox", rekla sam nehajno, "ne želim da me previše pomladite."

Doktorika moj predlog nije komentarisala. Zapravo samo joj želela reći: "Uvalite mi kobilju dozu, nešto što bi ubilo konja a ulepšalo njegovu bolju polovinu." Iz ordinacije sam izašla srećna.

U grmu pokraj ulaza u kliniku iz torbice sam izvukla ogledalo. U mene je gledalo nešto bez drastičnih promena. Jebiga. Možda je danas, koliko god mediji laprdali, jednostavno nemoguće poštenoj ženi skinuti s lica trideset i pet godina?

Nakon dve nedelje…

Muž mi se vratio iz Zagreba. Iz vrećice je izvukao nove, skupe farmerke. Muškarci u nekim godinama nose markiranu odeću u jalovoj potrazi za izgubljenom mladošću. Kupio je i majicu boje sunca i patike iste boje. Papagaj na trbuhu, papagaj na nogama.

Lagerfeld farmerke? U njegovim godinama? Da Lagerfeld farmerke pomlađuju Lagerfeld bi još gladio svoju mačku, ne bi počivao u miru. Muškarci se teško nose sa starošću. U meni je kuvalo.

"Pljuskaš toliku lovu, a među nogama ti je šator. Brdo love, a loš kroj. Moraćeš ih vratiti." Pogledao me nekako čudno. "Ljubavi, nije to loš kroj, taj šator…" Isuse Kriste! Bože, spasi meeeeee!

"Izgledaš fenomenalno, šta misliš da krenemo zajedno pod tuš, pa…" Jebote! Nakon ko zna koliko vremena. "Boli me glava", rekla sam.

Kad te muž nakon trideset i dve godine braka želi kresnuti dogodilo se ipak nešto drastično. Drugi put ću doktorkama reći, ubadajte tako da svi vide samo muž ne.

Neću seks, hoću mladost!