„Kako me za mesec dana promenio život u Srbiji“

„Nisam imala nikakva očekivanja, samo sam se molila da nađem neki slatki kafić… Mislim da mnogi putnici ne razmišljaju o Srbiji, možda zato što ne znaju mnogo o njoj ili zato što je u senci veličanstvenih plaža Hrvatske“, navela je autorka, koja je Srbiju predstavila kao „dragulj za turiste koji žude za neotkrivenom Evropom“. Ipak, primećuje da život u Srbiji ima „nekoliko neželjenih efekata“…

1. Više se ne čudim kada neko zapali u restoranu.

„Prvi put kada sam videla ženu kako puši u kafiću, bila sam zapanjena time što je uradila nešto tako bezobrazno. Ali gledajući okolo videla sam da nije jedina koja uživa u cigareti. Pušenje u zatvorenom je i dalje uobičajena praksa u Srbiji, do te mere da mi je prijatelj rekao da ga nije briga ko je predsednik sve dok je pušenje u zatvorenom prostoru legalno. Na kraju sam se navikla, ali prvih nekoliko dana su mi bile teške za oči i pluća“, prenosi portal Serbia.com.

2. Porasla mi je tolerancija na alkohol

„Tradicionalno srpsko piće je rakija, voćni brendi sa tako visokim sadržajem alkohola da bi većinu Amerikanaca oborila samo mirisom. Svaka srpska porodica pravi i svoju rakiju, što može rezultirati još većim sadržajem alkohola (do 80% ili 90% procenata). Namenjena je da se pijucka, a ne eksira, i uživa. Na iznenađenje mojih srpskih prijatelja, uživala sam u rakiji. Preferiram medovaču, koja obično ima oko 40 odsto alkohola, ali sam rado probala i druge vrste.“

3. Očekujem da mogu da se razvlačim u kafićima koliko god želim

„Niko te ne tera iz kafića ili restorana u Srbiji. Konobar donosi račun samo ako završava smenu ili ga pozovete – a ponekad čak morate da ga jurite. Provodila sam sate i sate u kafićima uz samo jednu ili dve kafe, i nikome nije smetalo da me je ubrzavao.“

4. Prestala sam da pitam ljude da li govore engleski.

„Engleski je toliko rasprostranjen u Srbiji da se retko može naći neko ko ga ne govori. Kada sam pitala svoje prijatelje kako su naučili tako tečno da govore engleski koji zvuči američki, skoro svi su to pripisali nedostatku sinhronizacije u filmovima i TV emisijama.“

5. Postala sam svesnija svog položaja američke državljanke u ratom razorenim zemljama

„Nisam previše politička ličnost, pogotovo otkad sam pre nekoliko meseci pobegla iz svoje domovine. Ali putovanje u zemlju koja je nedavno ratom razorena znači da ćete se svakodnevno suočavati s tim. Rat je došao do skoro svake osobe koju sam srela. Čak ni momak koji mi je direktno rekao da ne želi da priča o tome nije mogao da izbegne da podeli svoja iskustva.“

6. Moja definicija ambijentalne muzike u kafićima se promenila

„U SAD su to uglavnom kantautori i akustične gitare. U Srbiji je to non-stop plesni miks, kao da je uvek subota u 23. Klupska muzika 24-7 — ili ABBA.“

7. Prestala sam da se iznenađujem pitanjem: „Želite li kečap na pici?“

„Još uvek ne shvatam, ali bar sada to očekujem.“

8. Padam u nesvest pri pomisli na kapućino od 4 dolara.

„Kapućino je bio nedeljni trošak u SAD, gde sam tek povremeno mogla da opravdam potrebu za luksuzom od 4 dolara. U Srbiji kapućino retko košta više od dva dolara, a ja sam uzimala jedan ili dva dnevno. Onda sam otišla u Pariz i napravila fatalnu grešku naručivši kapućino ne gledajući cenu. Skoro sam se onesvestila na račun od šest evra.“

9. Mislim da su mi sada svi prijatelji

„Posle putovanja u više od trideset zemalja, još nisam srela ljude tako univerzalno prijateljski raspoložene kao što su Srbi. Svi koje sam srela dočekali su me toplo i iskreno, zvali su me na večere i rođendane i odlučno mi branili da platim piće ili kafu. Mogla sam da se pojavim u svom lokalnom baru kad god poželim, znajući da će ko god da je u blizini doći na razgovor. Moji prijatelji se žale što su Srbi prikazani kao loši momci u filmovima i TV emisijama, ali za mene su oni postali zlatni standard u iskrenom gostoprimstvu.“