"Pola baksuz, pola žena" Obuvala ćerku, završila u bolnici

Više ne znam ni šta se tačno desilo. Poslednje čega se sećam je kako sa obe ruke navlačim princezi čizmu dok mi se vrti u krilu... a onda prodoran i jak bol počinje da mi razara oko i zamućuje vid!

Gde si Tajsone je**m li ti majku?

Vrištim ja, plače ona, sin navija... Trčimo po kući jedno za drugim ko tri ludaka sve glasniji jedan od drugog.

Bol nikako da prođe, da otvorim oko, ne mogu... Pred očima se smenjuju sazvežđa kao u obrazovnom filmu, i dok iz petne žile milioniti put izlazi dugo joooooj, pojavljuje se glava kuće na vratima.

- Šta vam je, bre? Jeste poludeli? Šta vrištiš toliko misliće neko da se koljemo!

- Šta, šta je? Snimamo završnu scenu Beni Hila za Tiktok! Zviznula me tvoja "maca" u oko! Ne vidim ništa! - urlam koliko mi grlo dozvoljava. Pa ako sam polućorava bar mi na glasu nije zakinuto!

- Ajde bre, dereš se ko da ti je nož nabila, a ne malo zakačila prstom!

Šta malo, sve te je*lo! Zaorala ko Marko Kraljević drumove, ne smem ruku da sklonim, plašim se iscureće, a njemu malo!

Nego, ko će sad sa njim da ispravlja krivu Drinu, bolje traži Žaklina lekara, samo ti on može pomoći.

Potraga za istim je potrajala dobrih pola sata. Koga god da pozoveš ili nemaju lekara, ili su u kovid sistemu.

Samo da znate, u bolnici u Batajnici vrlo lako pluća može da vam leči oftamolog ili zubar, a u Surčinu ginekolog... ali to je neka druga priča.

Od sve muke došlo mi da se pojavim na vratima prve bolnice kažem "evo imam kovid, ebolu, zika groznicu, šta god hoćete samo mi pregledajte oko", ali srećom nađoh doktora u jednoj privatnoj ordinaciji.

Brzinski isporučujemo decu babi na čuvanje, i konačno krećemo put spasioca očinjeg mi vida.

A do tamo... da te bog sačuva... Nikad stići... ja ćorava, muž ljut, plus gužva na putu! Do pola puta sam slušala kako sam pola baksuz-pola žena, a od pola kako je on sa šponom u oku išao iz Nove Varoši za Užice u bolnicu, AUTOBUSOM.

Ljudi moji, ove Novovaroške muškarce kad slušaš, misliš imaš posla sa Čak Norisom lično.

Oni su toliko jaki i hrabri, šleper kad im pređe preko noge sakupe koščice u kesicu za zamrzivač i dođu peške na ortopedsku kliniku u Beograd, da ih zakrpe.

Pred njima i Supermen pogne glavu kad ih sretne, a Betmen odleti u nepoznatom pravcu. A ne ko mi razmaženi smrtnici iz drugih gradova, što kmečimo za svaku sitnicu.

Kod njih je hijerajhija jasna: Spartanci, oni, pa svi ostali. Osim ako ne popiju po koju, onda im i Spartanci brišu cipele.

Konačno stižemo na odredište.

Nakon pola sata mučnog pregleda i bečenja u razne sprave, dijagnoza je jasna, erozija oka...

Iz ordinacije izlazim kao kapetan Kuka, dok me muž hvata za ruku uz konstataciju:

- Joj Micka... tebe to stvarno boli.

Ma jok, ne boli... nego ja tako kad mi je dosadno subotom veče, teram decu da mi prstima bodu oči... Čisto uzbuđenja radi!

I tako...

Što sam ja sve ovo napisala, pojma nemam! Evo obrisaću se sama, a vi da znate đavo nikad ne spava, pogotovo kad je većina lekara u Batajnici.