Kafanska svetla bila su im draža od reflektora: Ovo su legende srpskog glumišta koje su živele boemski

Za ove umetnike kafana nije bila samo mesto za opuštanje, već prostor u kojem su se rađale ideje, vodili iskreni razgovori i živelo bez pretvaranja. Noći su provodili u društvu prijatelja, uz pesmu, čašicu i priče koje su često bile podjednako snažne kao i njihove uloge.
Pavle Vuisić jednom prilikom je rekao:

- Ne volim javni život, ali volim kafanu. Tamo je sve iskreno, i smeh, i suze, i rakija.

Sličan pogled na život imao je i Milan Lane Gutović, čiji su humor i oštroumnost ostali upamćeni i van scene:

- Boemština nije porok, već stil života. Ja nisam pijanac, ja sam uživalac.
I Danilo Bata Stojković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Miodrag Petrović Čkalja i Josif Tatić pripadali su toj generaciji umetnika koji su boemiju doživljavali kao deo ličnog i profesionalnog identiteta. Njima kafana nije bila beg od stvarnosti, već njen najiskreniji odraz.

Za razliku od današnjih javnih ličnosti koje često biraju ekskluzivne događaje i pažljivo kreirane javne nastupe, ovi glumci su birali jednostavnost i mesta gde su mogli da budu ono što zaista jesu.

U njihovom vremenu, umetnost nije prestajala silaskom sa scene. Nastavljala se u razgovorima, susretima i noćima koje su trajale do zore. Kafana je za njih bila mnogo više od mesta i produžetak života koji su živeli punim plućima.