Ljubomir Bandović: Slobodu krasi neizvesnost, nije za svakoga

Očekivano, Bandović je maestralno odigrao obaveštajca Dilparu, čija je sudbina, uprkos njegov velikoj moći, na kraju bila tragična.

Kakva je bila saradnja na setu sa mlađim kolegama, ali i sa banjalučkim rediteljem Sašom Hajdukovićem, s kojim je ranije snimio serije "Kosti" i "Koža", kako pamti svoje prošle pozorišne i filmske uloge, te šta za njega predstavljaju novogodišnji i božićni praznici, Bandović je govorio u intervjuu za novogodišnje izdanje "Nezavisnih novina".

Za početak, otkrijte nam na koji način ste gradili i "branili" lik debeovca Dilpare u aktuelnoj seriji "Tvrđava"?

- Kao i svaki koji imate s kim da gradite. Temeljno, hrabro i sa poverenjem. Inspiracija za takve likove ne mora ni da se traži. Krojači sudbina skriveni iza naočara, kravata, u praznim dvorcima. Produkcija je obezbedila dovoljno vremena za pripreme celog projekta. Uživajući, eto kako.

Specifičan je Dilparin odnos sa sinom. Koliko smo kao ljudi zbog porodice spremni na lepe i na ružne stvari, na ustupke i na nadahnuća?

- Bolje bi bilo da nismo. Porodica može da bude i usud. Voleti bezuslovno nije mir i stabilnost. Dilpara ima Ahilovu petu. Opet, ne bez ikakvog razloga, jer je i lik Petra postavljen slojevito. Bezobrazan i razmažen trpni pridev svog usuda, svog oca. Dilpara je kriv što je Petar nezreo. Petar je nesrećan.

Šta je u širem društvenom kontekstu, u postjugoslovenskom vremenu na hijerarhijskoj lestvici važnije: znanje, partijska knjižica, značka državne bezbednosti ili da budemo sinovi i kćeri čivija sa najviših pozicija?

- Najvažnije je koga poznaješ.

Serija "Tvrđava", slobodno možemo reći, izrodila je bar dva važna imena za budućnost srpske kinematografije, a to su Ognjen Mićović i Darija Vučko. Kako pamtite saradnju sa mlađim kolegama?

- Njih dvoje su antičko pozorište. Organski glumci. Darija je divno dete. Ognjen je baraba jedna ozbiljna. Igrao sam sa velikima i zahvalan sam što i dalje igram sa velikima. Toliko o toj dečurliji.

U ovoj seriji, kao ranije u "Kostima", "Koži" i "Advokadu", sarađivali ste sa banjalučkom ekipom na čelu sa Sašom Hajdukovićem i Nikolom Koljom Pejakovićem. Koliko cenite njihove napore i popriličan uspeh u tome što su kinematografiju Republike Srpske pokrenuli maltene s mrtve tačke?

- Šta mogu da kažem povodom banjalučke ekipe? Oni su rodili kinematografiju Republike Srpske. Jako je važno što ih pokreću večne teme... Bog, čovek, porodica, istina i laž života. Ekipa kod koje bih igrao uvek i zauvek.

Iako hvaljena u Srbiji, serija "Tvrđava" je kritikovana u hrvatskim medijima. Šta mislite o podeljenim reakcijama u dve zemlje i da li Vas iznenađuju?

- Ne čitam kritike i osvrte. Iznenađuje me samo što se ljudi iznenađuju. Mediji su ubojitiji od nuklearnog oružja.

Da li je glumački posao, uslovno rečeno, lakši ili teži kada obrađujete teme iz savremene istorije koja Vam je živo ostala u sećanju, a ovo Vas pitam, pored "Tvrđave", misleći i na serije "Sablja" i "Porodica"?

- Posebno je uzbudljivo obrađivati istorijske trenutke sa manje ili veće instance. Za glumce, to uzbuđenje traje dok ne čuju "akcija"! Barem je u mom slučaju tako. Dobar tekst, ozbiljne pripreme i pravi ljudi i onda je sve lako.

Iako se u posljednje vreme mnogo snima, čini se da je sve više zastupljen kriminalistički žanr, a da je sve manje komedije na malim ekranima. Mislite li da je srpska komedija, koja ima dugu tradiciju, u određenoj vrsti krize danas?

- Nije. Ko ume komediju, ume sve. Očigledno kod investitora i komisija postoji potražnja za ovom vrstom sadržaja. Sada. Komediju nikada nisam doživljavao kao žanr, već kao istinu. U našem slučaju, gorku istinu. Sve je u redu.

Odlično pamtim igru i količinu znoja kod Vašeg Ilije Čvorovića koji je u paranoji pred TV ekranom u predstavi "Balkanski špijun". Predstavu ste sa ansamblom Narodnog pozorišta Beograd izveli pre četiri i po godine na Teatar festu "Petar Kočić" u Narodnom pozorištu Republike Srpske, gde ste dobili nagradu publike. Koja je kasnija sudbina ovog komada i zašto je, po Vašem mišljenju, paranoja Čvorovića višedecenijska konstanta kod nas?

- "Špijuna" i danas igramo sa velikim zadovoljstvom pred punom salom. Paranoja je civilizacijska bolest, kao i lumbalni bolovi. Ona dolazi posle viška sedenja i razmišljanja. To je višedecenijska vrednost humanizma, stvorenog u praznim dvorcima. Kod nas, promaja je veća briga.

Godinama unazad radite kao slobodni umetnik i niste vezani za samo jedno pozorište. Koliko je trnovit put do slobode u umetnosti?

- Izraz "slobodan umetnik" je, u stvari, pleonazam. To sam shvatio pre nego što sam kročio na trnovit put. Slobodu krasi neizvesnost. Nije za svakoga. Kao i "Tvrđava".

Odlično se snalazite i u ulogama Bosanaca, što ste svojevremeno dokazali u predstavi "Ćeif" Beogradskog dramskog pozorišta i u seriji "Ono kao ljubav". S obzirom na to da Vam je porodica iz Berana i iz Vranja, a da ste od 17. godine u Beogradu, otkud tolika bliskost sa ovdašnjim narečjem?

- Sluhista sam. Rođen u SFRJ. Očaran pozorištem i filmom odmalena. Nemam drugo objašnjenje.

Koji su Vaši profesionalni planovi u 2026. godini?

- Da se odmorim. Imam dosta poziva za pozorišne, filmske i televizijske projekte. Neću moći sve. Bićete blagovremeno informisani.

Za kraj, šta za Vas predstavljaju novogodišnji i božićni praznici?

- Nova godina je novi kalendar. Božić je jedini rođendan koji slavim.