Dimitrijević o studentima: Podržite ih, jer mi nismo umeli…

Na početku je citirao kinesku kletvu – „dabogda živeo u zanimljiva vremena“.

- Mislim da mi živimo u jako zanimljivo vreme, a šta smo preturili preko glave, kao da živimo 200 godina. Imamo tri, četiri rata za sobom, hiperinflaciju, proteste, šta nemamo… Spotakli smo se toliko puta, na razne neke prepreke koje su stavljane pred nas sa svih strana, čak i sa naše, opet smo kroz to neko iskustvo koje smo proživeli stekli neku mudrost, koja možda može i dan danas da koristi, mada mladi kao da su mudriji bukvalno od svih - rekao je on.

Ističe da je „prilično zapanjen i začuđen time što postupaju tako mudro, promišljeno“.

- Tako obazrivo, toliko sa međusobnim čuvanjem jedni drugih. Oni su nam dali čas, ne samo demokratije, građanskog ponašanja, kulture, uopšte svega, digli su demokratiju unutar plenuma i institucija koje trenutno blokiraju - kaže on.

Iako lokalno, misli da može da postane i dosta globalno.

- To slutim da može da se dogodi i čemu se radujem. Niko ne može da predvidi koliko će trajati tranzicija iz totalitarnog režima u slobodno društvo, u kome će svako raditi svoj posao. Od ubistva Đinđića za mene je spuštena gvozdena zavesa za svaku promenu na bolje, od tada su stvari stagnirale, do dolaska ovog režima. Od dolaska ove vlasti i rušenja u Hercegovačkoj, mi smo pustili jedno i kad smo dopustili to prvo, shvatili da mogu - misli on.

Smatra da smo „već naučili puno od studenata“.

- Pogledajmo društvo koje smo im ostavili, to nije nešto u čemu smo mi želeli da živimo, na kraju stvarno mislim da smo stvorili društvo u kome smo se navikli na užasno bolesno stanje, ono što oni rade je potpuno novo, izgleda jesu naučili na svim našim greškama. Oni kreću odozdo, ne udaraju odmah na vrh, bave se pitanjima koja se tiču svih nas - kaže on.

Pozorište je, kaže, „jedina njegova kuća u kojoj ima neki kontinuitet“.

- Svoje korene više nemam nigde, jedini kontinuitet u mom životu predstavlja pozorište, kao bezbedno mesto, kao bezbedna kuća, kao putujući glumac u neka davnija vremena - kaže on.

Govoreći o današnjem vremenu, kaže da je „postalo normalno da ljudi izgledaju izveštačeno“.

- Svi moramo da ostanemo večno mladi, zgodni i lepi, dovelo je do toga da stvari više nisu baš stvarne. Vreme koje najviše ceni ambalažu i pakovanje, sve mora da šljašti kako bi mi to kupili. Ne znam kako meni može da bude dobro, ako tebi nije dobro, mislim da je problem bilo koga problem celog društva. Mislim da bi mnogo ljudi volelo da živi u boljem, poštenijem i ispravnom društvu, mi smo već zaboravili šta bi to trebalo da bude, kako je to kad nešto funkcioniše - kaže.

Na pitanje koji je njegov žanr, kaže – naučna fantastika sa elementima horora.

- Ispratio sam prelazak iz analognog u digitalno vreme, čitao sam mnogo, pitao se da li ću dočekati išta od svega toga. Zamišljao sam, gledao Odiseju 2001, šta će da bude u novom veku, sad je ubrzana ta tehnologija, sve se stravičnom brzinom razvija - kaže.

Misli da bi na njegovo buntovništvo otac bio ponosan.

- I on i majka su mi dali slobodu od malih nogu da odlučujem, imali su maksimalno poverenje u mene, shvatio sam šta je to, ja to ne puštam od tada - kaže.

Da je on neko…

- Ja bih doveo do toga da se prepusti vlast nad institucijama koje moraju da se zacele i izleče upravo studentima, oni su došli i oni treba da ozdrave ovo društvo. Mi smo treba da ih podržimo. Da sam ja neko, voleo bih da kažem svima – podržite ove mlade ljude, jer mi nismo umeli - kaže on.