"Nemojte neko suzu da je pustio": Komemoracija Lauševiću u JDP-u

Salom su odjekivali jecaji, a poslednji aplauz u čast Žarku Lauševiću trajao je nekoliko minuta. Porodica je u prvom redu stajala nema od bola i pognutih glava.

Da odaju počast prijatelju i kolegi došli su Dragan Bjelogrlić, Voja Brajović i Milica Mihajlović, Miodrag i Bojan Krivokapić, Branka Petrić, Milan Marić, Manjo Vukotić, te Božo Koprivica, Zoran Živković, Caci Mihailović, Miroslav Lekić, kao i Petar Božović, Vesna Čipčić, Jelena Ćuruvija, Darko Bajić, Dejan Lutkić, Mima Karadžić, Katarina Gojković, Vuk Drašković, Ivica Dačić, Jugoslav Pantelić…- Kada odu najveći, svet zastane, zvezde se uskomešaju, disanje se zaustavi, srce se stegne, a nebo se otvori da primi velikana. Postajemo zbunjeni sa ogromnom prazninom. Žarka sam voleo da gledam na sceni i platnu, voleo sam da ga čitam, njegove slike i crteže, voleo sam sa njim da radim. A najviše sam voleo da pričam sa njim. Pričao sa njim o glumi, veri, nacijama, istoriji... o svemu. Svaki taj razgovor, nebitno kad i gde se dešavao, svi ti topli ljudski razgovori odisali su njegovom gospodskom diskrecijom bez zadiranja u sagovornikovu intimu. Poslednji beše na terasi tvoje bolničke sobe, pre mesec dana. Bio je topao jesenji dan. Jeli smo teletinu. Ti, Anita i ja smo pričali dugo i polako, o svemu i svačemu. Rekoh ti tada kako mi je to najlepši dan posle dužeg vremena, nisam znao da ću ga pamtiti do kraja života. Bio je talentovan, imao je jedinstven žar, neprestano se saplićući o njegovu krhku i tananu dušu. Kao da je zlo izabrao junaka savremene antičke drame. Kroz takav život Žarko je suvereno nosio ulogu tragičnog junaka jednog zlog vremena. Radio je sve to dostojanstveno, zrelo i muški. Ipak, njegova krhka i ranjena duša to nije mogla da izdrži. Podlegla je ranama. Poslednja slika - ti stojiš na terasi bolnice. I dalje si lep. Mašeš mi i vičeš mi - "vidimo se". Vidimo se u nekom boljem svetu, ako zaslužim da budem pored tebe - rekao je Bjelogrlić, koji nije uspeo da zadrži suze.Književnica i rediteljka Vida Ognjenović održala je emotivan govor.

- Žarko je Žarko, Žarko, Žarko. Obeležavali smo crvenim slovom datume njegovog dolaska. Uzbudljivo je bilo kad smo saznali da će posle stranstvovanja živeti ovde, bez redova letenja. Nemamo snage da prihvatimo njegov odlazak. Nagovestio ga je poklon publici. Ne bi Žarko bio Žarko da nije naslutio blizinu odlaska. Ne bi on bio on da nije ubedio lekare da mu pomognu da dođe i pokloni se publici. Stajao je u blagom naklonu, sjaju njegove svojstvene lepote. Namučen, blag i setan dok su ga zapljuskivale salve aplauza u očima su mu bile iskrice uzbuđenja i dugog bola. I dan je prošao i sve, pa i doživotna i evo poručivao je publici: "Evo, upravo prolazi i život, samo sam ga zamolio da malo sačeka da vam se poklonim." I ne pitajte više za kim zvona zvone ni ko je bio Žarko Laušević. Došao je iz nekog svog mitonosnog sveta i bio je mitska pojava. Umeo je da naslika, a ono za šta je slika nedovoljna iskazivao je pismom. Sledio je '68. slogan "Budimo realni i tražimo nemoguće". Žarko je igrao sve i na sceni i na ekranima i u životu. Tražio je nemoguće jer je i sam bio iznad svega. Surovom samoanalizom ispitivao je sebe. Napisao je da tu izdržljivost zahvaljuje osim najbližih i rodbine, čije je posete u zatvoru iščekivao kao željan svega. Tako je uspeo da uz sve nedaće ostane umetnik. Osetljiv, blag i osećajan i da uprkos svim zalima sačuva krhko biće i sa takvim žarom piše o svojoj porodici. Duboko saosećam sa njihovim bolom danas. Zbogom, neponovljivi Žarko moj, neka su ti povratak u nit i beskraj lakši no što ti je život bio - završila je Vida Ognjenović.

U punoj Velikoj sceni "Ljuba Tadić" komemoracija je počela minutom ćutanja, a direktorka JDP Tamara Vučković Manojlović rekla je da se danas opraštamo od „druga, kolege i prijatelja – Žarka Lauševića čiji je život bio jedinstven, baš kao i njegov talenat“. Usledili su inserti iz brojnih filmova i predstava u kojima je ostvario nezaboravne uloge.Voja Brajović je u svom govoru kazao da umesto da Laušević sa ove scene „govori Šekspira ili Ljubu Simovića, mi zbog antičke tragedije sada govorimo o njemu“:

– Žarko je imao ono nešto što rečima ne može da se opiše – zbog toga su ga toliko jurili i voleli. Njega sada nema, ali ostaje naša ljubav, poštovanje i divljenje – poručio je Brajović.

Na početku svog obraćanja Irfan Mensur, blizak Lauševićev prijatelj i kolega, obratio se glumčevoj supruzi Aniti i deci: „Nemojte neko suzu da je pustio, Anita, deco, znate kakav je, naljutiće se“…

– Nedostajeće mi naši razgovori dok je bio u Njujorku. Nedostajeće mi tekstovi koje mi je slao za njegovu knjigu, i njegovo pitanje – „Šta misliš?“ Dragi moji, ode Žarko. Ne pristajem na to, nije fer – kazao je Mensur.

Ovom prilikom pušten je i snimak glumice Svetlane Bojković koja je u svom govoru podsetila na to koliko je Laušević voleo pozorište, koliko je na tim daskama bio jedinstven, ali i kako je tragično stradao o čemu je i pisao u svojim knjigama.

– Ispraćamo te sa tugom i velikom ljubavlju – rekla je glumica.

O svom kumu govorio je Mima Karadžić koji se prisetio detinjstva, i „dana kada je došao klinac sa dijoptrijom kojeg su odmah prihvatili“:

– Moj dobri kume, putuj s anđelima!

Poznati dramski umetnik Žarko Laušević preminuo je 15. novembra u 63. godini, nakon kraće i teške bolesti.

Laušević je bio jedan od najpoznatijih i napriznatijih jugoslovenskih i srpskih glumaca druge polovine osamdesetih godina. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a prvu ulogu ostvario je 1981. godine u predstavi „Raskršće“. Na matičnoj sceni igrao je u brojnim predstavama među kojima su „Hrvatski Faust“, „Muke po Živojinu“, „Kolubarska bitka“, „Baal“, „Valjevska bolnica“, „Pozorišne iluzije“, „Lažni car Šćepan mali“…

Nastupao je na brojnim beogradskim i jugoslovenskim scenama u predstavama kao što su Gorski vijenac, Romeo i Đulijeta, Original falsifikata, Mala, Čaruga, Mačka na usijanom limenom krovu, Čekajući Godoa, Staklena menažerija, Sveti Sava, Kanjoš Macedonović… Igrao je u preko trideset filmskih ostvarenja među kojima su Igmanski marš, Jagode u grlu, Lepota poroka, Šmeker, Dogodilo se na današnji dan, Oficir s ružom, Oktobarfest, Braća po materi, Original falsifikata, Crni bombarder, Bolje od bekstva, Nož, Smrdljiva bajka, Leto kada sam naučila da letim… Poslednji put, publici se poklonio na premijeri filma Heroji Halijarda u oktobru ove godine.