Priče koje se prenose vekovima: Ezopove basne zauvek

Portal Ancient Origins se trudi da izveštava o najvažnijim istorijskim ličnostima, tako da se ovom prilikom bavi viševekovnim pripovedanjem i tajanstvenim identitetom čoveka koji je mnogo toga napisao – Ezopom.

Poučne, duhovite i inspirativne – Ezopove kratke basne su oduvek sadržale sitne životne lekcije, ključne za odrastanje. Ali retko kada smo svesni činjenice da, čak i u 21. veku, nama i dalje pričaju priče koje potiču iz antičkih vremena. I upravo je to razlog zbog kog su ove basne važne – jer su večne.

Ko je zapravo čovek koji se krije iza Ezopovih priča?

Pre nego što se pozabavimo samim basnama, moramo se upoznati sa ličnošću čoveka koji ih je napisao – ali i neprekidnom misterijom koja obavija njegov život i postojanje.

Ezop (Αἴσωπος, grč.) je rođen negde u toku 6. veka pre nove ere, a o njegovom imenu i poreklu su raspravljali legendarni grčki istoričari, poput Aristotela, Kalimaha, Maksima Tirskog, Plutarha i Herodota, od kojih je svaki imao za nijansu drugačiji pristup i stav. Nekoliko činjenica se podudara u svakoj od biografija i one nam pružaju osnovne podatke o Ezopovom životu.

Većina istoričara se slaže da je Ezop rođen kao izrazito ružan čovek, u ropstvu, kog se oslobodio zahvaljujući svojoj domišljatosti. Međutim, ono oko čega se ne mogu složiti jeste mesto njegovog rođenja, što dovodi u sumnju samo Ezopovo postojanje. Mesta rođenja koja se najčešće pominju su: Samos, Lidija, Trakija, Frigija i Sard (Sardis).

Od davnina se basne, koje se prepričavaju, mahom pripisuju Ezopu, mada se ne može sa sigurnošću tvrditi da ih je sam napisao, pa čak ni da je postojao, što i dan-danas ostaje predmet rasprave. Ono oko čega se svi možemo složiti jeste to da, uzimajući u obzir učestalo pominjanje njegovog imena tokom antičkih vremena, Ezop verovatno jeste postojao – iako je svaki drugi detalj iz njegovog života danas pod velikim znakom pitanja.

Međutim, kakvi god bili ti nepoznati detalji Ezopovog života, jedna činjenica ostaje nepobitna – njegovo nasleđe je monumentalno. Pripisano mu je autorstvo za oko 725 basni, tako da je teško poreći njegov doprinos.

Mnogi od nas su se u detinjstvu susretali sa Ezopovim basnama, takozvanim Ezopikama, u čijim smo domišljatima poukama uživali, iako ih tada možda nismo u potpunosti mogli uvideti. Ovekovečene u usmenim predanjima, knjigama, stripovima i svakodnevnom životu, Ezopove basne dotiču se svakog ključnog aspekta ljudske prirode, što im je omogućilo da postanu deo skoro svih kultura na svetu.

Iako je prošlo skoro dva i po milenijuma od njihovog nastanka, ove priče nas i dalje uče važnim životnim lekcijama i najpraktičnijim životnim odlukama – kao i o njihovim dugoročnim posledicama.

Premda, ono što ove priče čini toliko značajnim i voljenim širom planete jesu njihovi dublji, filozofski koncepti. Teon Aleksandrijski savršeno opisuje Ezopove basne kao "istinu koja je opisana lažnim diskursima“ – nizom dovitljivih, hipotetičkih situacija koje oslikavaju dublje životne teme. One predstavljaju idealan način da se dublji koncepti približe širokim narodnim masama.

Koristeći se uglavnom životinjama kao protagonistima svojih priča, Ezop je uspeo delimično da prikrije ljudski faktor a da se pritom pozabavi potpuno ljudskim temama i problemima, čime je stvorio zabavnu interpretaciju koju je javnost u prošlosti umela da prepozna i ceni. Upravo ovakvom virtuoznošću je stvorio zaostavštnu čijem doprinosu nema premca – lekcije koje je podario svetu uticaće na društvo na potpuno nov način.

Od božanstava do životinja: Univerzalne teme

Ali šta je to što ove basne sadrže, a sa čime se svaki čitalac i slušalac može poistovetiti? Tajna leži u jednostavnim, svakodnevnim događajima i pojavama, dovitljivom pristupu i poukama koje svako može iskusiti tokom svog života.

Basne su protkane istim nitima koje prožimaju i svakodnevni život, uporedo se baveći temama poput ambicije, pohlepe, odmerenosti, snage, slabosti, obmane, poštenja, ljubavi, mržnje i siromaštva. Pojednostavljujući ove značajne, bitne životne teme, žiteljima klasičnog doba je predstavljen viši stepen civilizovanog društva.

Međutim, pojedine teme Ezopovih priča takođe pružaju i uvid u život običnog naroda klasične Grčke. Priče poput Lopova i njegove majke, Starca i zlata, Herkulesa i kočijaša, Satira i čoveka – kao i mnoge druge – donekle ocrtavaju društvene norme tog doba, sa jasnim naglaskom na moralnost. Stari Grci su visoko cenili iskrenost, smernost i domišljatost, što ove priče potvrđuju.

Ezopove priče se, takođe, oslanjaju na grčku mitologiju i često u fokusu imaju ili božanstva ili mitske heroje i stvorenja. Valjalo bi istaknuti neke od njih: Herkules, Zevs, Mom, Venera, Hermes... Uzimajući u obzir da ovakvi junaci ipak nisu bili previše zastupljeni u Ezopovim pričama, ono što možemo ustanoviti jeste to da su životinje igrale značajnu ulogu u životima Starih Grka.

Životinje su se koristile u ishrani, odevanju, trgovini, kao prevozno sredstvo, u bitkama i služile su, što je najbitnije, kao savršena metafora za ljudske vrline i slabosti. Većina junaka Ezopovih priča su upravo iz tih razloga životinje, tako da je bilo koje antičko društvo lako moglo da se poistoveti sa metaforičkim prikazima ispravnih i pogrešnih oblika ponašanja i odluka.

Najpopularniji primeri Ezopovih basni

Iznenađujuće je to da većina naroda, iako ih zna napamet, nikada ne bi pomislila da je neke od tih basni stvorio Ezop. Uticaj njegovih priča je opstao tokom vremena, ali je ime čoveka koji ih je napisao izgubilo na važnosti u očima običnog čoveka. Međutim, ono što je očigledno jeste to da je svako od nas došao u dodir sa Ezopovim basnama i da su njihove jednostavne poruke i pouke pronašle put do mnogih vidova zabave u 21. veku.

Jedna od možda najčuvenijih basni, čije autorstvo je pripisano Ezopu, je Dečak i vuk (Dečak koji je vikao: vuk). Basna o iskrenosti i poštenju govori o dečaku-pastiru koji obmanjuje ljude, lažući da su njegovo stado napali vukovi. Kada ga, naposletku, čopor vukova zaista napadne, ljudi ignorišu dečakove vapaje i pozive u pomoć, verujući da je opet u pitanju lažna uzbuna.

Sam Ezop pruža pouku priče: "Lažovi će upravo ovako biti nagrađivani: čak i kada kažu istinu, niko im neće poverovati". Ova kratka basna nosi važnu pouku, učeći i mlado i staro da je iskrensot bitna vrlina.

Druga bezvremena priča govori o neosnovanim ambicijama i ekonomskim podelama. Basna Žaba i junac pripoveda o preterano ambicioznoj žabi koja u blizini spazi junca i poželi da bude njegove veličine. Pokušava da se naduje u nekoliko navrata, ne bi li dosegla njegovu veličinu, da bi naposletku pukla od preteranog nadimanja. Ova basna nas uči da treba biti zadovoljan onim što jesmo, a da nam preterana ambicioznost može prouzrokovati nevolju.

Mnogima omiljena, Lisica i roda, mudro je napisana basna koja nosi pouku poznate poslovice: Ne čini drugima što ne želiš sebi. Priča ide ovako: lisica poziva rodu na ručak koji će joj servirati u plitkoj posudi. Dok lisica s lakoćom jede iz svog tanjira, roda to nikako ne uspeva zbog svog dugog kljuna.

Kako bi se odužila za ovu podvalu, roda uzvraća uslugu pozvavši lisicu na ručak koji će servirati u bokalu sa uskim otvorom. Zahvaljujući dugom kljunu, roda će svoj obrok pojesti bez muke, dok će lisica ostati gladna. Ova basna je savršen primer za to kako jedna naizgled jednostavna priča, u kojoj su životinje glavni junaci, može sadržati važne poruke.

Jedna priča na hiljadu jezika

Mnogo vekova nakon navodnog života Ezopa, njegove basne će se neprekidno širiti svetom, biti iznova i iznova prevođene, prilagođavane određenim kulturama i upotrebljavane pod različitim društveno-političkim okolnostima. Primetićete da, bez obzira na to odakle i iz koje kulture potičete, Ezopove basne će i dalje ostavljati utisak na vas.

Dugo vremena su basne samo prepričavane i prepisivane, čime su postale sastavni deo usmene tradicije klasične Grčke. Prvu zvaničnu zbirku Ezopovih dela omogućio je Demetrije iz Falerona, u 4. veku pre nove ere. Svrha prikupljanja Ezopovog stvaralaštva bila je ta da je koriste pripovedači u javnim izvedbama.

Ova zbirka će tek u 1. veku pre nove ere biti prevedena na latinski jezik. Neke od basni je pre toga preveo slavni rimski pesnik – Horacije, ali do tada niko nije preveo sva dela u potpunosti.

Jedna od verzija koja datira iz 10. veka, a koju je sastavio izvesni Romul, poslužiće kao osnovni izvor za širenje adaptiranih oblika basni u srednjovekovnoj Evropi. Ova verzija, kao i potonje, postaće najvažnija pisana građa tokom srednjeg veka. Svaka zbirka koja je usledila biće proširena, prilagođena, a ponekad i promenjena verzija izvornog materijala.

Tokom dobrog dela srednjeg veka, Ezopove basne su pisane isključivo na latinskom jeziku. Tako je bilo sve do 12. veka, kada se konačno pojavila verzija na starofrancuskom, dok se verzija na nemačkom jeziku pojavila tokom sedamdesetih godina 14. veka. Džon Lidgejt je u 15. veku u rimi napisao „Ezopove basne“ na srednjeengleskom jeziku. Ova, kao i ostali prevodi basni, brzo su dospeli do svih krajeva Evrope.

Ezopove basne su stigle u Aziju nešto kasnije. Japanu je njegov rad predstavljen dolaskom portugalskih misionara u 16. veku, a najranije verzije basni na japanskom jeziku datiraju iz 1593. godine. Nakon Japana, usledila je Kina, na čijem jeziku su se pojavili prevodi početkom 17. veka. Tome je doprineo jezuitski misionar Nikola Trigo.

Bez obzira na to o kom se jeziku radilo, Ezopove basne su globalno prihvaćene, a kasnije i popularizovane, što se dešavalo upravo zbog toga što je svaki narod umeo da prepozna pouke koje su ove priče poručivale, kao i njihov značaj, zbog čega su ih prilagodili sopstvenim mitovima i pogledima na svet. Upravo je ta prilagodljiva osobina učinila Ezopove basne večnim.

Čovek ili mit: Ko je bio Ezop?

Može se primetiti nekoliko zaista zanimljivih činjenica koje se pojavljuju u svim beleškama o Ezopovom životu, a koje je bitno pomenuti kako bi smo mogli da sagledamo i ustanovimo Ezopovo poreklo – poreklo čoveka koga obavijaju mnoge tajne.

Skoro svaki izvor navodi da je Ezop bio (bivši) rob i neverovatno ružna osoba. Neki će njegov fizički izgled opisati, pak, monstruoznim – kao krivonogog, crnpurastog, debeljuškastog čoveka patuljastog rasta, pa i kao razroku nakazu. Učenjaci su dugo pokušavali da odgonetnu šta se krije iza ovakvih opisa ovog čoveka, to jest, da li se iza toga krije neko metaforičko značenje.

Jedno od popularnih stanovišta je insinuacija, koja sve više uzima maha, da Ezop vodi poreklo iz Afrike – da je bio crnac rođen u Etiopiji. U savremenom grčkom jeziku reč ezop označava Etiopljanina ili crnca. Prvi koji je predložio ovu teoriju bio je vizantijski učenjak Maksim Plaund, čovek koji je napisao Ezopovu biografiju u 13. veku. S obzirom na to da je jedina osnova za ovakvu teoriju poticala od etimologije Ezopovog imena, ona ostaje pod znakom pitanja i predmet rasprava dan-danas.

Međutim, ono što sa sigurnošću možemo tvrditi – bilo da je Ezop bio crnac ili belac, rugoba ili lepotan, rob ili učenjak – ništa od navedenog zapravo nije bitno. Važnost Ezopovog stvaralaštva potire svaki ljudski aspekt, što ga je i ustoličilo kao kulturnog heroja svih naroda.

Konačni sud o Ezopovim basnama

Još od davnina, od prvih začetaka civilizacije, možemo uvideti da pisana reč, kao i usmena predanja, odigravaju značajnu ulogu kod svih naroda. Možete biti uvereni da priča ili basna nosi određenu težinu i značaj kada se neprekidno prenosi sa generacije na generaciju – sa kolena na koleno – i to vekovima. A kada bilo koje dete, kao i bilo koja starija osoba, iz iste basne može izvući istovetnu pouku koja će uticati na njihove životne odluke, onda sa sigurnošću možete znati da im je značaj večan i neponovljiv.

I? Šta bi ovde bila pouka? Pouka je da su danas, čak i jednostavne, kratke basne bremenite neverovatno važnim moralnim poukama koje nikada neće izaći iz mode.