Knjiga Roksandića o misteriji u Košutnjaku: Piramida postoji

Izašao je prvi roman Srđana Roksandića "Kapetan“. U pitanju je beogradska priča smeštena prevashodno na Košutnjaku, na mestu nekadašnjeg velikog nemačkog vojnog groblja iz Prvog i Drugog svetskog rata, ali plovi i po nekim drugim mestima i kvartovima.

"Kapetan" je drama sa elementima mistike, koja u istoriji nalazi važnu potporu, ali nije istorijska knjiga. To je roman o simbolima, o zameni identiteta, o petici i 107 godina staroj piramidi na Košutnjaku, ali i o borbi protiv zaborava i o buđenju najtvrđih životnih spavača.

Knjiga je, kako objašnjava Srđan Roksandić za Nova.rs, zapravo priča o potrazi za identitetom:

– O potrazi za večitim pitanjem ko smo mi zaista, da li smo srećni, ko su nam saputnici u tom traganju i možemo li bolje od ovoga kako danas živimo. Nikada nije kasno za promene, uvek je idealan trenutak za akciju kada srce da znak za polazak. Potraga za samim sobom nepogrešivo vodi ka našim roditeljima, u ovoj priči, pre svega, ka očevima. U odnosu potrage za očevima i potrebe da budemo očevi, krije se ključ za ulazak u ovaj roman. A sa ključem je posle lako, kreće neočekivana avantura dvojice neobičnih prijatelja koja nas vodi na sremačko groblje, banjičke bazene i zadimljene kockarnice, ali nas uvek nepogrešivo vraća na Košutnjak, mesto gde tajne nastaju i gde se magije završavaju. „Kapetan“ je i priča o simbolima, o petici i piramidi, ali i o borbi protiv zaborava i o buđenju najtvrđih životnih spavača.

Kažete da je Kapetan spoj istorije i misterije, šta to znači?

– Da roman ima dve važne potpore, koje ovoj priči dodaju posebne začine. Prva je istorija, jer se radnja oslanja na događaje koji su se zaista desili u prošlosti, pre svega mislim na sudbinu starog nemačkog vojnog groblja na Košutnjaku. Prisećamo se nekih trenutaka iz Prvog i Drugog svetskog rata, koji su zapravo potka za fikciju koju sam dalje osmišljavao. Bez podrške istorije ne bi bilo ni ovog romana, ali je „Kapetan“, ako analiziramo njegovo žanrovsko opredeljenje, drama ili triler. Osim istorije, i svet mističnog živi u ovom romanu. Zamislite da možete da promenite identitet… Da ga pozajmite, da uđete u nečije telo, a opet da vaš um i vaše misli budu netaknute, da ostanu potpuno iste. Kako to izgleda iz cipela istoričara Petra Jovića, možete da saznate ako pročitate knjigu. Kada se ovako posmatra šta sam izjavio, deluje da je „Kapetan“ naučna fantastika, a to svakako nije. Ti, da kažem natprirodni momenti, su samo pomenuti začini i sredstvo koje pokreće jedno nepredvidivo putovanje.

Šta je prva asocijacija na "Kapetana"?

– Na hrabrost, na spremnost da stvari uzmemo u svoje ruke. Na odlučnost koja vodi do istine ma kakva ona bila. I pre svega, na put u novo i nepoznato kao ultimativnu životnu avanturu. A u ovom romanu je to Stojan Tišma, penzionisani kapetan duge plovidbe koji se vraća u Srbiju, zemlju svojih predaka, prateći tragove očevog dnevnika.

A peticu?

– Petica pravi razliku. Ne može svako da bude „odlikaš“, mislim pre svega na kategoriju ljudi koji se tako zovu u romanu. Petica je magija, petica je karta za najluđe putovanje, broj na životnom ruletu koji pada samo odabranima. Ali, to može da bude i teret i ogromno opterećenje za onoga ko se ne pridržava pravila igre. Za ostalo ćete morati da pročitate knjigu.

Da li je postojeća Piramida na Košutnjaku zaista aktivna?

– Jeste, piramida stvarno postoji. I zaista je veličanstvena, kako se i u knjizi opisuje. Ni nju život nije štedeo, izgleda baš onako kako može da izgleda jedna 107-godišnjakinja, ali je zadržala posebnost i šarm. Treba je videti, ko bude u prilici da ode do Košutnjaka, predlažem da je poseti, kao i preostale retke spomenike koji su simboli velikih svetskih ratova i nekog drugog, zaboravljenog vremena.

Da ste rođeni nekog 5. u mesecu, u koga biste "ušli" i zbog čega?

– U nekog ko živi potpuno drugačije od mene. Na dan ili dva bih bio neka NBA zvezda recimo ili fudbaler Neimar, koji je zaista rođen petog. To mi deluje kao jedno vrhunsko iskustvo, svakako mi ne bi bilo dosadno ni sekund. A od naših ljudi, bio bih Goran Bregović, ali tamo iz perioda osamdesetih. Znam da tako ne može po pravilima iz knjige, da mora aktuelni trenutak, ali samo kažem. Posle bih se malo duže oporavljao. Inače, zadovoljan sam kako izgleda život iz moje kože, ovo je samo za potrebe ovog razgovora.

U knjizi pišete: "Protiv znatiželje i radoznalosti nema leka, kada crv dođe po svoje, nepogrešivo pronađe rupu u netaknutoj jabuci sumnje". Koliko znatiželje a koliko crva sumnji ste imali dok ste pisali ovo delo?

– I jednog i drugog je bilo. Znatiželje mnogo, još je imam, to je proces koji neprestano radi. Knjigu sam počeo da pišem pre skoro dve i po godine i to putovanje koje sam imao tokom stvaranja romana je jedno neverovatno iskustvo. I kuda su me sve tragovi vodili, koliko sam duboko ušao u neke istorijske događaje, ali i šta sam sve dalje uz pomoć mašte osmislio na tim osnovama stvarnosti. Znatiželja u pisanju knjige je kao zaraza koja može samo da se zaleči, virus zauvek ostaje deo našeg bića. „Kapetan“ je završen, ali taj crv radoznalosti se tek opustio, vršlja i rovari na sve strane, bolje da sada ne otvaram te teme, gde me je sve u međuvremenu vodio. Šta god iz svega toga da izađe, pa čak i ovo sa Kapetanom, zaista je manje važno gde će otploviti na kraju, iskustvo je blagotvorno i inspirušuće. I sumnja me je pratila kroz proces pisanja, na početku je baš bila prisutna. Što sam više napredovao u sklapanju kompletne slike, to sam sve manje bio zabrinut. A danas sam došao do nivoa da se više ne plašim ni najmanje, bez obzira što je „Kapetan“ zapravo tek sada na otvorenom moru. Kažu mi iskusniji i „namazaniji“ od mene da će sada doći talasi raznih vrsta, da nisam do kraja svestan u kakve sam se vode upustio, ali ja sam zaista spokojan. Ne zato što je „Kapetan“ nužno jači od svega i opremljen nekim magičnim štitom, nego zbog toga što znam da on nikad i nije pravljen za borbu. Lagano, dan po dan, pa dokle stignemo.

Koje su to sve "bolesti" prve knjige?

– Znate kada na pijaci probate malo kajmaka da se uverite koliko je dobar, super je to, ali je prava slika tek kada dođete kući i kajmak postane deo nekog porodičnog ručka. Tako su svi moji slogani, saopštenja za medije, novinarske reportaže ili scenarija za razne dokumentarce, kojima se bavim gotovo 20 godina, u stvari bili samo testeri za knjigu. Ako sam toga na početku i bio svestan, onda je sva složenost tog „zanatskog“ dela pisanja romana ipak nešto što me je iznenadilo. Priznajem da sam kao laik u ovo ušao, da nije bilo pomoći profesionalaca, urednika koji su me usmeravali i savetovali, ne bi to baš sjajno izgledalo. Mnogo sam naučio tokom pisanja knjige, danas sam višestruko, da se tako izrazim, edukovaniji po raznim pitanjima vezanim i u odnosu na strukturu knjige i u odnosu na sve specifičnosti tržišta u Srbiji. A opet sam i dalje početnik…

Ko je vaš Kapetan?

– U knjizi Stojan Tišma, penzionisani pomorac duge plovidbe iz Francuske koji u sedamdesetim godinama života otkriva najveću tajnu koju čovek može da zamisli. Obale Atlanika menja šumama Košutnjaka i vraća se kući u potrazi za sopstvenim identitetom, ali je, uz pomoć prijatelja, spreman da isproba sve što mu je tajna otvorila. A u mom životu, ako ste me i to pitali, Kapetan bi mogao da bude moj deda. On je zaslužan što nosim ovaj neki dar, što stalno nešto osmišljavam i jurim životne bonuse, što mi stvarnost, ma koliko nekad fenomenalna bila, često nije dovoljna. Deda je bio jedan sjajan tip, dugo već nije sa nama, ali trag koji je ostavio ne bledi ni najmanje. Njemu sam i posvetio ovu knjigu.

Koliko je važna prošlost i zbog čega? Da li možete da je povežete sa jednom od najvažnijih tema vaše knjige, potragom za očevima?

– Prošlost je temelj života, bez prošlosti dobijamo neku vrstu plagijata naše sadašnjosti, ma kakva god ona bila. Traganje za informacijama ko je zapravo naš otac traje koliko i naš život, mislim da ništa ne menja kakav je čovek taj naš tata ili koliko smo sa njim bliski ili da li je možda danas senilan i star ili čak da li smo ga uopše i upoznali. Načini tog traganja biće različiti s obzirom na naše životne okolnosti, ali cilj je potpuno isti. Put ka našim roditeljima nije slepa ulica, naprotiv, to je direktan prolaz u naše srce i naše biće. I Stojan Tišma u knjizi piše o ovoj temi, a ja sam spreman da potpišem svaku reč: „Potraga za očevima ne poznaje predahe, ona nikada ne prestaje. Ne osvrće se mnogo na iskonsku želju gotovo svakog muškarca da postane pater familijas. U odnosu potrage i potrebe, leži opstanak i smisao očinstva“. Na tom putu potrage, genetika ne mora da bude previše važna. Da bi uloga oca u našim životima živela nije uvek neophodan biološki tata, nekada su dovoljni stric, deda, prijatelj, očuh, brat… Svako ko je tu za nas, ko će nam dati vetar u leđa kada god zatreba. Ako imate takve očeve u svom okruženju, čuvajte ih, oni su suvo blago.

Koliko ima fikcije, a koliko stvarnih događaja i likova u knjizi?

– "Kapetan" je fikcija, likovi su izmišljeni, a radnja proizvod moje mašte. Istoriju sam iskoristio kao potporu, da priči dam jednu dodatnu dimenziju. Pa tako staro nemačko vojno groblje zaista postoji, piramida je i dalje u Košutnjaku, a informacije koje se odnose na sudbinu tog istorijskog mesta su sve i proverene i tačne. I neka imena iz sadašnjosti su verodostojna, ali nadam se da se neće ljutiti navedeni vaterpolo klubovi ili recimo neki restorani i škole. Osim što je izmišljena, ovo je ipak i beogradska priča.

Beograd je živahan grad sa bogatom istorijom. Kako ste istraživali gradsku prošlost i kako ste ukomponovali u priču?

– Ne smem da zaboravim da kažem da je „Kapetan“ univerzalna priča, ali sa ponosom i namerom smeštena u srce Beograda. Kroz istorijske osvrte pratimo život prestonice u poslednjih sto i kusur godina. Posebno se to odnosi na Banovo brdo i Košutnjak kao središte radnje. Prošlost grada sam istražio uz pomoć stručnjaka, mnogo mi je pomogao u procesu prijatelj i saradnik Nenad Lajbenšperger, doktor istorijskih nauka iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika. Prikupio sam i dokumentaciju na kojoj bi mi i profesionalci pozavideli. Ali sve sam to radio iz ljubavi i radoznalosti kako bih saznao gde to ja zapravo živim, a tek kasnije da bih sve implementirao u radnju romana.

U vašoj knjizi se pominju i ekološki protesti, zapravo likovi se nalaze u specifičnoj političkoj situaciji koju bi neko vrlo lako mogao da poveže sa trenutnom situacijom i u našoj zemlji, da li ima prostora za tu vrstu povezivanja ili je u pitanju puka slučajnost?

– Svaka na oko vidljiva slučajnost je namerna. A svaka namera je nasušna potreba da kažemo šta mislimo o nekim važnim temama koje nam čine svakodnevnicu. Poput ekologije i zaštite Košutnjaka. Ni to što su poruke nekad skrivene, ni to što ih čitaoci možda neće uvek pronaći u ovoj mojoj varijanti escape book-a, ne utiče na njihovu prodornost. Bar se nadam. Nit će uhvatiti onaj koji treba da je uhvati, a i bez toga fino može da prođe. S druge strane, ne bih gradio život knjige na tome, niti imam u sebi dovoljno spisateljskog zanata da bih javno ulazio u bilo kakvo mešanje u tzv. politiku izvan samog romana. Ali, zato, likovi iz romana, Stojan, Petar ili Vuk već mogu da rade šta im je volja.

Ko i zašto treba da pročita Kapetana, za koga je ovo delo?

– Za sve koji vole brze, filmične romane, sa neočekivanim zapletima i preokretima. Za sve koji u tim avanturama traže još nešto, bar nastojanja da se stigne do odgovora na pitanja u vezi sa našim životima i našim identitetom. Više ni sam ne znam ko je uopšte čitalačka publika, verujem da bi „Kapetan“ mogao da uđe u svačiji dom, od srednjoškolaca, pa nadalje.

Šta biste voleli da običan čitalac primeti u knjizi, šta da zamisli, a koga da oživi?

– Šta god žele. Samo da im bude lepo i korisno, da imaju nekoliko sati oaze iz svakodnevnice koja je često isuviše naporna i stresna. Ja sam samo mali pisac debitant u moru velikih čarobnjaka sa rečima, nemam velike ciljeve. Ako ih moja priča bar mrvu dotakne, ako budu uživali, ako se nasmeju, zapitaliju, rastuže Ili iznenade, ja sam pobedio.

Ko je pročitao knjigu, može da se složi da deluje kao da će biti drugog dela, da li ste razmišljali u tom pravcu?

– Knjigu sam pisao da bude jedna i jedina, dovoljna sama za sebe. Ali kada sam je prvi put pročitao, pomislio sam da bi nastavak mogao da desi. Na kraju krajeva, red je da “odlikaši” pređu nekad i u suprotni pol. A i Petru, glavnom liku romana, ostala su još dva prelaza, možda je zaista greh da ih ne iskoristi… Videćemo.