Romčević sa studentima na Autokomandi: Došli smo da im bukvalno čuvamo leđa

 - Danas smo se skupili da bukvalno čuvamo leđa studentima. Mi smo išli na kraju, da ne bi opet bilo nekih zaletanja u kolonu ili taj red kolone koji je najranjiviji. A onda su studenti, koji su neverovatno organizovani, nas pomerali malo po malo, da se otvara prostor za nove ljude koji dolaze. Na svakih 15-ak minuta je sve više ljudi.

Profesor je poručio da oni koju nisu na ulici propuštaju mnogo što nisu na Autokomandi sa studentima.

- Ako gledate ovo i kod kuće ste, a u Beogradu ste - propuštate žurku života. Ovo je prelepo, ovo je čudesno… i svako ko može da mrda, valja da se nađe ovde. Ne samo da bi podržao studente, nego da bi osetio lekovitost uzajamne solidarnosti i, da budem patetičan, opšte ljubavi koja ovde sve nas prožima.

Podrške profesora studentima ne nedostaje, a Romčević kaže da je on to "popio" od onih koje je nasledio.

- Ja sam od profesora koje sam nasledio "popio" tu vodu istine. Ne možete ne biti sa studentima. Apsolutno ne mogu da zamislim situaciju u kojoj studenti nešto odluče, a da se profesor premišlja. Čak i ako odluče pogrešno - mora biti uz njih da ih zaštiti u toj greški. Za mene, a pretpostavljam i za većinu profesora, to nije neka stvar o kojoj moramo prethodno da promislimo.

Romčević kaže da je ta podrška posebno važna poslenjih dana kada se svaki dan desi novi korak i kada su "sve bliži nekom cilju koji još uvek nije potpuno definisan".

- Ono što je najvažnije, svaki dan i svaki korak nas približava jedne drugima. Šta god da bude i kako god da bude, ovo što vidimo ovde su ljudi koji nikada više neće ćutati, koji neće pristati na nešto što je protivzakonito, nemoralno. Mislim da, kao i mnogi u mojim godinama, već sam padao u neku izvesnu apatiju… i sad se osećam, vidite - nosim kačket i puštam muziku moje - srednje mladosti - kazao je profesor i pozvao sve da dođu da igraju, posebno večeras kada, kaže, neće biti toplo i prijatno.

- Tada smo najpotrebniji studentima. Ponesite sebe, jer mi se grejemo jedni-drugima. Znači, svi iz kuće - ovamo. Ko ne može, doći ćemo da ga prenesmo.

Na pitanje o večerašnjem obraćanju predsednika, premijera i predsednice Skupštine, Romčević kaže da to nikoga više ne zanima.

- Svaki javni istup je još jedan dokaz teze Alfreda Žarija, pisca realizma, da apsurd može da bude otelotvoren u svakodnevnoj stvarnosti. Ne znam šta bi mogli da kažu osim - mi se izvinjavamo, mi odlazimo, sudite nam kako smo zaslužili, da ova zemlja ide dalje. I da im se obeća pravda koja na kraju mora trijumfovati - rekao je profesor i dodao da to može da sluša samo neko sa mazohističkim sklonostima.

- Ono što mislim da je njihov najveći strah je - svest o njihovoj nemoći. Znate, to je trenutak kada shvatite da niste gospodar kosmosa. Da su poluge na koje ste mislili da možete da se oslonite napravljene od krep-papira… Vlast je više u panici od svojih najbližih saradnika, nego od nas ovde. Jer mi dolazimo, ne preterano brzo, ne preterano agresivno - ali sigurno dolazimo.