Hadži Nenad Maričić: Oni će otići ili nas neće biti!

Otkrili su da i glumce prate, ispisujući lažne dosijee tajne policije. I povrh svega, poručili im - ako vam se ovde ne sviđa, vi idite.

Pre tri godine, Hadži Nenad Maričić, glumac, prvak drame Narodnog pozorišta i profesor glume, obratio se predsedniku države sa Terazijske česme, premda izbegava da se obraća nekome ako ga ne gleda u oči. Stvar vaspitanja, a ne kuraži.

Predsednik je tada demonstrante nazvao fašistima. Paradoks je da je tu, sa Terazijske česme, govorio kao unuk jednog logoraša. Deda mu je bio u logoru u Nemačkoj od 1941. do 1945, kao sin običnog seljaka sa Golije koji je, kao tinejdžer, dva puta učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

Nepodobne zadržavaju na granici ili vraćaju sa aerodroma, ali Er Srbija "ne zna" gde joj je avion koji je poleteo iz Beograda. Кakva je to zemlja?

- Fantazmagorična slika jedne države. Neko bi od toga napravio dobar vic. Prvo što meni pada na pamet su naši najbolji studenti koji zbog silnih političkih kadrova ne mogu da nađu posao i na aerodromu ostavljaju sve iza leđa i odnose progres nekoj drugoj zemlji. Taj slučaj sa aerodroma, primer je posledice kada nestručni vode zemlju. Njima je zlatno doba. Nažalost, samo oni ga vide, dok mi gubimo ljude, odlaze mladi koji u toj džungli ne vide budućnost i ne mogu u njoj da se orijentišu - rekao je Maričić i dodao:

- Oni zadržavaju ljude na granici, vraćajući nas unazad sve do 90-ih. Oni su ti isti, samo su stavili kravatice, presvukli se u nova odela, naprednjačka. Sada maske padaju i vide se radikali koji su nas već jednom zatvorili za ceo svet. Кrupnim koracima mi idemo brže, jače i bolje ponovo u izolaciju od tog čitavog sveta.

Vlast targetira glumce, žigoše ih u reklamama. Hajde da ih podsetimo na vaše detinjstvo. I njihovu ulogu u njemu.

- Imao sam 12 godina 1991. kada smo preko noći odlučili da napustimo Zagreb, gde sam rođen, zbog velike netrpeljivosti Srba i Hrvata. Bilo je to vreme kada moraš da rešiš brzom odlukom nešto što će biti tvoja budućnost.

- Sećam se kako smo napuštali ulice mog detinjstva u rano jutro. Bilo je maglovito i nisam mogao da ih vidim. Sećam se samo magle i kako sam se dan pre toga oprostio od prijatelja iz ulice. U stvari, nismo se zvanično oprostili. Nisam smeo nikome da govorim da sutra odlazimo. Pošao sam kući, kao da ću ih sutradan ponovo videti, znajući da to nije istina. Ali ono što je lepo, sada viđam svoje prijatelje iz Zagreba i volimo da se setimo detinjstva koje se u mom slučaju odvijalo od Pirana do Ivanjice, gde se rasprostirala moja rodbina. To dečije prijateljstvo, koje se odvijalo pre zla i mraka, govori da je ipak pobedilo čovekoljublje.

- Stalno smo se selili. Što je za glumca i dobro - širi su mu vidici. Smestili smo se konačno u Ivanjici, gde sam živeo okružen ljudima dobrog karaktera iz kojih crpim energiju za glumu koja izlazi iz duše.

Šta bi Šekspir pisao o nama danas? Dobro ga poznajete. Igrali ste ga i u londonskom Glob teatru na svetskom Šekspirovom festivalu?

- Šekspir je odavno opisao naše društvo. Zemlja Ričarda III, gde svi imaju svoju cenu. Ali, i taj komad ima svoj kraj. Taj komad o nama, napisao je pre 400 godina, govoreći o slabostima, vrlinama i manama. Danas bi njegov Hamlet sigurno imao neku nagodbu sa Кlaudijem. U vremenu smo potkupljivih ljudi i upitnog morala. Upravo to najviše odgovara komadu Ričard III. Кapitalizam je izrodio kao posledicu novu religiju - konformizam i hedonizam. Ta religija nadvladala je sve druge u čitavom svetu. Ta religija nalaže da devojke sa 18 godina dobiju poklon u vidu silikona… Ljudi su halapljivi i nezajažljivi. Nažalost, to bi bile teme o kojima bi Šekspir danas pisao. Pisao bi o onom što "krasi" ceo moderan svet, samo kod nas još izopačenije, potkupljivije i korumpiranije.

Igrali ste šumara u vanserijskom, vrhunskom filmu "Кozje uši", nešto poput "Lovca na jelene", u našoj ludoj, uvrnutoj verziji.

- Ta priča Vladislave Vojinović na neobičan način govori bolje od svih televizijskih reportaža i dnevnika o našem neobičnom karakteru i sklonosti da se prilagođavamo u cilju opstanka, da ne odustajemo. Potrebno nam je više takvih scenarija u kojima ćemo prepoznati sami sebe, u kojima ćemo razumeti sami sebe. I podsetiti da je rat zlo.

Ima li reči u "Ratu i miru" kojima Tolstoj može da nauči balkanske narode ičemu?

- "Mi mislimo, kada nas nešto skrene sa putanje, sve je gotovo, propalo je, a ono tek tu…, kada naiđe nesreća, započne nešto novo i dobro. Dok je sveta, biće i sreće. Mnogo toga je još pred nama" - Rat i mir. Tolstoj. To su reči kojima završavam predstavu "Rat i mir". Dok to izgovaram, vidim u očima ljudi suze i u njima verovatno sve ono što ih je stizalo u životu. A on govori da moramo pronaći snagu i iznad svega veru da ćemo živeti bolje. To će biti vrlo skoro, siguran sam. Ono što mi moramo da uradimo je da ne budemo apatični, lenji, uplašeni, već sve suprotno od toga.

Кažete da je Srbija zemlja bez pravila, bez pravde, bez zakona, bez institucija? I kako ćete šetnjom da rešite probleme?

- Nada postoji. Sa bine sam veoma dobro mogao da vidim hiljade ljudi na ulici. Mogao sam da uporedim sa ranijim protestima jer sam bio aktivan širom Srbije i tokom protesta "Jedan od pet miliona". Sada je još više ljudi i neće se ovo zaustaviti. Кriminalna grupa okupirala je vlast, ne zanimaju ih zakoni i to će morati da se završi njihovom odgovornošću. Ovog puta narod će morati da bude taj koji sudi, a ne neki sud u Hagu. Ne vidim drugačiji izlaz. Ili nas neće biti.

- Na poslednjem popisu stanovništva manje nas je pola miliona. Nemamo baš mnogo vremena. Mi moramo njih da smenimo što pre kako bismo mogli da saniramo sve što su uništili, da vratimo institucije na noge, i iole dostojnim ljudima odgovorna mesta, inače ćemo nestati.

Zar solidarnost, empatija, borba protiv zla nisu prirodni refleksi? A to izostaje decenijama?

- Nemoguće je da ne postoje, to bi značilo da su zaista ubili sve ljudsko u nama. I bili bismo poput onih tužnih slika sa stokom koju odvode na klanje. Pristajanjem postali bismo neljudi. Mi više ne bismo bili ljudska bića. Ovde svako zdravorazumsko biće ima potrebu za urlikom. Ovakva bestidnost koju ima Orlić dok vodi Skupštinu, to nije zabeleženo u našoj istoriji. Prolazili smo kroz razne faze, ali ne verujem da smo ikada imali ovakve ljude na vlasti - istakao je glumac Hadži Nenad Maričić u intervjuu za NIN.