Branka Katić: Kad sam ja rasla, domovi zdravlja su bili čisti, a lekari dobro plaćeni

Jedna od naših ne samo najdarovitijih nego i najposebnijih glumica, koja je već svojim prvim ulogama trasirala sebi visoko mesto u ovdašnjoj filmskoj i pozorišnoj umetnosti, a onda ostvarila i internacionalnu karijeru, dobila je još jednu potvrdu onoga što ona jeste u svojoj profesiji – juče joj je svečano uručena Godišnja nagrada za najbolje glumačko ostvarenje na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, koju ova kuća tradicionalno dodeljuje 20. februara, povodom svog rođendana.

Ovo priznanje dodeljeno je Branki Katić za ulogu Blanš Diboa, u kultnom delu Tenesija Vilijamsa „Tramvaj zvani želja“, u režiji Lenke Udovički, a u razgovoru za Danas ona govori šta je ono najlepše u nagradama, da li je teatar danas bolji od nas samih, kako izgleda svakidašnjica iz vizure njenog londonsko – beogradskog života, šta nam je činiti u ovom globalnom mraku…
- Najlepše u nagradama je kada sav trud i sve ono što si dao od sebe, i što si se bacio u neki posao biće svim, neko prepozna. Ali, nikakva garancija to nije da sledećeg puta, kada budem dobila neku novu kompleksnu i intrigantnu ulogu, neću opet biti uplašena i u osećanju da nisam sigurna da li ja to mogu da uradim. I sve će mo to držati na prstićima, a dok god sam radoznala, i na prstićima, sve je dobro.

U Beogradskom dramskom imate još dve predstave – „Sumrak bogova“ i „Tiho teče Misisipi“, i obe se, svaka na svoj način, dotiču ovog našeg apokaliptičnog vremena, zla, neljudskosti… Mogu li teatar i umetnost danas da isprati to što se dešava?

- Volim kad odem u pozorište da me nešto istinski dirne, volim kad vidim dobar komad i fantastične glumačke igre koje bude emocije da nešto bolje razumem. Da se zapitam i da, prosto, nekako, makar malo bolje dokučim našu kompleksnu ljudsku prirodu. Mislim da umetnost oduvek, pa i danas, može da nam otvori ta prostranstva.Da li je pozorište danas bolje od nas samih?

- Pozorište je o nama, ali ja mislim da nema boljih i gorih ljudi, nema dobrih i loših, svi smo i dobri i loši, i svi smo mnogo slojevitiji nego što bi na prvu hteli da verujemo. Mislim da bi trebalo jedni druge da razumemo, a ne da upiremo prstom i da sudimo jedni drugima. Verujem da bi nam tada bilo bolje.
Tokom ovih decenija karijere u inostranstvu, u kojima ste sarađivali sa značajnim filmskim rediteljima i planetarnim glumačkim zvezdama, poput Rejfa Fajnsa, Havijera Bardema.., da li se vaš doživljaj pozorišta možda promenio?

- Ja i danas verujem u ogromnu moć pozorišta, mislim da je to najplemenitiji način našeg iskazivanja cele ove muke ili lepote koja se zove život. I mislim da je umetnost, pogotovu u današnjem trenutku koji je i surov i brutalan, od neprocenjive vrednosti i važnosti za nas. Ne samo za nas umetnike, nego za sve ljude koje pozivamo da sa nama dele sve što znamo o ovom svetu.
Šta se ovde promenilo u odnosu na vreme devedesetih godina, kada vi otišli iz ove zemlje vođeni svojim privatnim razlozima?

- Svet se uvek menja, a uvek nekako imamo iste boljke i iste stvari nas zadržavaju da ne idemo napred, i to me, naravno, rastužuje. Onda mislim da li su to te moje godine kada više nemam roze naočari, i kad ne mislim da mi sve možemo, i da ćemo lako i dobro doći do najsrećnijih rešenja. Ali, ne treba gubiti nadu, ne treba se žaliti stalno, treba tražiti malo svetla u svakom mraku. Ako svako pojedinačno odluči da svoj život i život ljudi oko sebe učini makar malo lepšim svakoga dana, mislim da svi imamo šansu da se polako povežemo kao nekad. Kad sam ja rasla u doba socijalizma postojala je zajednica, postojali su divni, čisti domovi zdravlja, lekari su bili dobro plaćeni, i svi su bili zbrinuti od strane ove države. Ja ne krivim sada nikoga konkretno, nego je taj neoliberalni kapitalizam koji je potpuno pogrešno nasađen, gde je materijalna dobrota jedino čemu se teži. U toj jurnjavi za lovom, koja ne može da vas učlini ni zdravijim, ni srećnijim, ni ispunjenijim, gubimo šansu, i gubimo vreme, i ovaj trenutak u kome bi mogli da se malo bavimo i svojom dušom. Da budemo nežniji jedni prema drugima, i da radimo na humanosti svojoj, a ne da budemo opsednuti materijalno, stranom.