Miodrag Majić: Pobuna stiže iz mirovanja

Treći roman Rudnik (Vulkan izdavaštvo) pisan je s namerom koja je od prve rečenice očigledna – ispovest Bogdana Banjca možda je istinita, možda je i plod traumatizovane mašte, ali je u svakom slučaju verodostojna sećanju glavnog lika.

- Za razliku od prethodna dva romana, ovaj nije vezan za konkretne događaje i ljude, iako korespondira s današnjicom, i utoliko je bilo teže napisati ga. Tema individualnog i kolektivnog potiskivanja trauma je dugo boravila u meni i mislio sam da bi bilo zanimljivo ispričati je kroz igranje sa čitaocem – prvo mu treba predstaviti neku očiglednost, u ovom slučaju priču o rudniku i propratne ekološke narative, a na kraju mu pokazati dublje razloge naše nesreće i, uz malo sreće, potaknuti ga na preispitivanje da li je ono što mu se servira kao očitost i ono što na osnovu toga prvo zaključi zaista tačno - kaže Majić.

Da li bismo uopšte govorili o mogućnosti rudarenja kobalta, odnosno litijuma, o realizaciji projekta GMG, odnosno projekta „Jadar“, da smo manje traumatizovano društvo? Da li bismo razgovarali o ceni po kojoj je prihvatljivo žrtvovati sopstvenu budućnost?

- Banjac u početku u više navrata traži objašnjenja onoga što mu se dešava pipajući po mraku, jer informacija nema dovoljno i pod velom su nekakve tajne, da bi na kraju svog psihijatra pitao zašto se ovde zlo ciklično ponavlja. Odgovor na vaše pitanje je u tom pitanju. No, eventualne poruke romana primenjive su i u drugim područjima, čak i u drugim istorijskim periodima, zbog čega, recimo, u njemu nema eksplicitnih toponima.

Ako je njegova krovna tema ponavljanje zla i neobrađivanje traumatičnih iskustava, ona je posredovana nepouzdanim pripovedačem, posredno i pitanjem poverenja, kako između likova, tako i između čitaoca i dela. Da li smo kao društvo u ogromnoj krizi poverenja - međusobnog, u institucije?

- Кada smo izloženi toj količini sistematski kreirane neistine, i to ne odskora, ali u poslednjoj deceniji koncentrisanije nego ikada dosad, prirodno je da se čovek zapita da li je lud. To je pitanje nesigurnosti i većina nas je iznašla načine da u njoj živi. Ili da se pravimo ludi ili da se pravimo da ne primećujemo očigledno. Nisam psiholog, ali sam po prirodi osnovnog posla morao i time da se pozabavim, i mehanizmi samoobmane u stručnoj literaturi već su obrazloženi. Jedan od načina borbe s graničnim situacijama je minimiziranje njihovih uticaja na čoveka, kroz relativizaciju, kroz zatvaranje očiju, jer, kažu psiholozi, čovek ne bi mogao da podnese da bude bez iluzija permanentno izložen istini. Čak i u uslovima rata i stradanja, on se trudi da živi što je normalnije moguće. Mi živimo u manje stresnim, ali i dalje nenormalnim okolnostima koje neki nazivaju zarobljenim društvom, pa opet pristajemo na to da su ljudi koji za sobom vuku kriminalne afere ipak nekakvi naši predstavnici koji se bave politikom i da to tako treba da bude. I što građani više veruju u opsene zvaničnika, to zvaničnici više veruju u sopstvene laži, da su stvorili demokratsko društvo, da nisu eksponenti autokratije i da stvari uopšte ne stoje toliko loše. Stvara se mehur paradoksa koji i društvo i vlast drži kao taoce.

U romanu je tematizovan i odnos individualne i kolektivne odgovornosti za takvo stanje.

- Čovek je u stanju da i sebe u privatnoj sferi ubedi u laži, a kamoli kada je deo zajednice. Sve do kraja romana se trauma glavnog lika tek nagoveštava i nije detaljno prikazana, a otprilike u isto vreme vidimo i da društvo svoje nerešene probleme praktično gura ne pod tepih, nego pod zemlju, po cenu njihovog gomilanja. Iz zle, neočišćene zemlje, zli plodovi rastu. Paradoksalno, ako je Bogdan Banjac zaista lud, ako je ono što pripoveda proisteklo iz njegovog otpora prema istini, to bi bio svojevrstan hepiend. Ako nije, onda prisustvujemo teškim posledicama koje suočavanje s istinom mora da proizvede. Poslednji deo romana posvećen je silasku u rudnik, što odražava koliko silazak u traume jednog društva, toliko i silazak u sopstvenu podsvest koja je jeziva onoliko koliko čovek sebe uspe da slaže.