Glumci o Radku Poliču: Putuj, fantastični čoveče

O jednom od najcenjenijih glumaca u Sloveniji, kao i u zemljama bivše Jugoslavije, Božović kaže:

- Imao sam dugogodišnje prijateljstvo sa njim i vest o njegovom odlasku me je bar za trenutak iznenadila. Jer, izgleda da smo navikli na smrt koja je u poslednje vreme toliko uspešna da to traje trenutak, i čekam red.

Božović se prisetio jedne od njihovih zgoda iz Ljubljane.

- Ide on preko Tromostovja, nosi dva cegera, a ja sedim kod „Crnog mačka“. Pošto sam znao dobro da ga imitiram, tako viknem njegovim glasom - „Šta to nosiš idiote“, on se osvrće, a ja još jače „Alo, budalo glumačka“. On shvativši ko dobacuje, stane nasred mosta i, iako me ne vidi, vikne iz sveg glasa: „To si ti, p…. ti materina crnogorska“. Toga se uvek setim - nasmejao se Božović i sa setom nastavio:

- Dragi moj Radko… Stanovao je kod mene kada smo igrali „Cement“ u Ateljeu 212. Možete zamisliti nas dvojicu. Samo smo imali problem da se ne viđamo posle probe da ne bismo išli da pijemo. A, onda uveče posle predstave sedimo na klupi ispred „Moskve“ i zurimo u nebo. Dragi moj Radko, hvala ti na lepom druženju, i u poslu i van njega - rekao je Božović za Nova.rs.

Radko Polič je rođen 1942. u Črnomelju u Kraljevini Italiji. Diplomirao je na katedri drama i umetnički govor na AGRFT-u 1965. godine. Ostvario je više od stotinu pozorišnih, pedeset filmskih i desetine radijskih uloga.

- Putuj fantastični čoveče, dokazani prijatelju - poručio je Sergej Trifunović u posveti koju je napisao u čast velikog Radka Poliča koji je preminuo juče u 80. godini.

Trifunović je u emotivnoj poruci, uz fotografiju legendarnog glumca, napisao na Instagram profilu:

- Predivni ludače, kralju koji je uzimao na sebe obrazinu lude da bi umišljenim moćnicima izbacivao šmrkom istinu posred lica (kum i ja umiremo na onaj fantastični dribling Čanka u IV koji ne bi izveo ni Edson Aranres do Nascimiento nazvan po obližnjem vulkanu – Pele, koji je kopačku, kojom je kao 18-godišnjak osvojio sa Brazilom svetsko prvenstvo, poklonio u Stokholmu tvom starijem bratu Dimitriju, kasnije vrhovnim sudom ustavnog suda ili tako nekog tela, zato što su i on i Pele rođeni istog dana, iste godine.) Hvala ti za njujoršku kasetu, hvala ti za svu ljubav i svaki trenutak proveden s tobom. Jer, bio je nauk. Da l’ o životu, da l’ o glumi, uglavnom o životu, jer jebeš glumu. I mogao bih o tebi satima da kenjam i kenjaću, evo neću javno, već te čujem kako mi jebeš sve po spisku. Ali, ti to zaslužuješ. Ne brini, ima nas da nosimo baklju - poručio je Sergej.Povodom njegove smrti oglasio se i njegov kolega Rade Šerbedžija.

- Ne….Ne verujem da je Radko Polič umro. Pa već je tri puta do sada umirao i bivao klinički mrtav, i opet nam se vraćao. I to je mogao činiti samo on, Radko, jer je bio ravan bogovima. Voleo je toliko život, premda ga taj život nikako nije mazio, a on mu se uvek do kraja davao. Ima samo jedna stvar koju je voleo više od života. To je umetnost. I to ova najteža, pozorišna I filmska, za one koji joj se do kraja daju. A on joj se davao do kraja. Naš Rac je Car, i u pozorištu, i na filmu, i u životu. Sve ono što su drugi, uključujući i mene, veštinom postizali, on je jednostavno bio. Znao je naš Rac sve tajne pozorišne umetnosti i još nešto više. Imao je nešto posebno. Nešto što se ne da naučiti i što samo retki na svetu poseduju - božansko nadahnuće - istakao je čuveni glumac za „Danas“.

- Ta iskra se često palila u njemu i činila ga posebnim u svemu. Mora da je Bela Krajina,u kojoj je rođen i odrastao, svojim senovitim brezama urezala duboke brazde u njegove godove. Tamo, kažu, ajda posebno cveta, i oko ponoći njeni cvetovi dobivaju neku ultraljubicastu boju, te se ljubavnici okupljaju po obližnjim brežuljcima, i utapaju se u strastvene ultravioletne zagrljaje. Možda je Rac sada tamo sa nekom od svojih bezbrojnih ljubavi.. Ajda je i vrsta žita ili pšenice od koje se pravi kruh. Moj prijatelj Radko Polič bio je dobar kao hleb. Ne. Ne verujem da je umro. Besmrtnici ne umiru. On je jednostavno otišao, jer mu je bilo dosta ovog sveta. A ako je zaista ovaj put Radko Polič zauvek otišao, proglasite u celoj ovoj zemlji koja se zvala Jugoslavija dane žalosti, jer je umro jedan od najvećih glumaca koje je ovaj narod ikad imao - rekao je Šerbedžija u oproštaju od prijatelja.

- Gurnuo me na scenu, ne nije me gurnuo, izveo me, držao me pod ruku, čvrsto, i naučio da hodam. Bio sam viši od njega, a on opet veći, za punih 16 godina. Nije se ponašao kao učitelj, a sve je već znao i za sobom ostavljao trag svetačkog oreola što prati samo najveće - rekao je za svog učitelja i dugogodišnjeg prijatelja Svetozar Cvetković.

- Bio je prošli vek, njegova druga trećina. Elem, držali smo se ruku pod ruku i sat vremena koračali oštrim strojevim korakom po sceni, onda je postavio svoj glas na nivo jedinstvene i prepoznatljive prozuklosti i zagrmeo, a ja pokušao da ga pratim. Ono što je za njega bila priroda osećanja i izraza, zahtevalo je od mene artificijelnost koju sam sladostrasno voleo, a čiji je efekat bilo samo čitanje moje sposobnosti i njena zaludno ispoljena nesvrsishodnost. A on je kraj mene išao prāvim putem, učio me i naučio da govorim. Uz strojevi korak, ruku podruku, Sergej i Ivan Ivagin su uz korak izgovarali svaku rečenicu Hajnera Milera, zajednički uglas, kao neku parolu pripremljenu za nepostojeći miting za koji se spremaju. Pa, ipak, uz sve to uneo je emociju, svoju, koju je nosio od kuće, iz Ljubljane ili tu sa Dorćola gde je nekada živeo i gde su ga ko pridošlicu sa „sončne strane Alp“ zbog smešnog hoda klinci iz ulaza prozvali „Patka“. Nekoliko godina kasnije nerado promenivši svoju uličnu slobodu beogradskog doma za disciplinovanu uređenost ljubljanskih ulica, nadimak „patka“ su lokalni klinci samo u prevodu na slovenski preinačili u „račka“, pa onda još malo skratili u RAC. I tako do danas. Takvog nije bilo, a sada ga nema - napisao je za Nova.rs, između ostalog, Svetozar Cvetković.

Radko Polič ostaće upamćen po više od stotinu pozorišnih, pedeset filmskih i desetine radijskih uloga.