Magični Krug Lazara Vozarevića u Modernoj galeriji u Beogradu

„Vozarevićev krug je hipnotički, on je objekat meditacije, opsesije pogleda, zaposedanja posmatrača zlatnim, centrifugalnim silama“, sliku je opisala 2010. istoričarka umetnosti Lidija Merenik, u svojoj knjizi Umetnost i vlast. Dvanaest godina posle Krug će se vratiti u Srbiju, zahvaljujući spletu srećnih okolnosti.

Današnji posetilac Moderne galerije u Beogradu samo će ga nemo posmatrati. Da kupi objekat svojih želja, teško da bi imao novca, jer slika je nedavno koštala onoliko puta više koliko je dolar u međuvremenu devalvirao, plus vrednost na ime raritetnosti Vozarevićevih slika na tržištu. Da iskaže bilo šta slično izjavi Merenik, samo bi ponovio opšti utisak, omađijan ciklično poređanim pulijama (ukrasnim nitnama) na pozlaćenoj pozadini. Određenu vibraciju duše izaziva i moderan sjaj crvene boje što mestimično izbija iz podloge.

„Inspiracija Vozareviću u postenformalističkoj fazi bile su srpske srednjovekovne sakralne slike“, objašnjava Vojislav Noveski, vlasnik Moderne galerije, praveći paralelu između Kruga i freske carske porodice Nemanjić u Visokim Dečanima. I stvarno, to je to isto dostojanstvo plemenitog metala i zavodljivost vladarskih insignija, prepoznatljivih samo u simbolici.

Premda ne baš imućan u to doba, pre više od pola veka, Vozarević je za svotu koju je dobio prodajom Kruga i još dve slike sa Bijenala (??), kupio kabriolet engleske marke MGV. „Miodrag Protić, prvi upravnik Muzeja savremene umetnosti u Beogradu docnije je pripovedao kako se Ušćem danima orio zvuk motora nekog automobila, što ga je prilično nerviralo“, kaže Noveski, zarad ilustracije Vozarevićevog ekscentričnog karaktera. Jer, poznati slikar je terao neki svoj inat, kao da je prejudicirao sopstvenu sudbinu nedovoljno poznatog, pa i proučenog umetnika.

„Za umetnost je živeo, a od nje umro“, Noveski konstatuje, misleći na trovanje isparenjima bitumena, sprejeva i drugih izražajnih sredstava sa kojima je Vozarević eksperimentisao. U trenutku smrti, nedugo nakon Bijenala, slikar je imao samo 43 godine.

Izložba govori ne samo o njegovoj veličini, već i o karakteristikama tog vremena i tadašnjoj Jugoslaviji. „Država je tek bila raskrstila sa inforbirovskim Sovjetskim Savezom, a njena umetnost sa soc-relizmomom, da bi se u centralnoj izložbenoj hali Bijenala pozicionirala u središtu, rame uz rame sa tada vodećim silama – SAD, Engleskom i Francuskom“; Noveski priča, pokazujući na mapu izložbe. Nove su internacionalne pravce predstavljali umetnici iz svih republika, noseći u Sao Paolo po desetak ogromnih radova.

Na najvećoj smotri na američkom kontinentnu, tada važnijoj i od Venecijanske, učestvovalo je 779 umetnika iz 61 zemlje. U surovoj konkurenciji svetski čuvenih imena – Endija Vorhola, Roja Lihtenštajna, Džaspera Džonsa, Roberta Raušenberga, Dejvida Hoknija, Sezara, Alena Žakea, Mikelanđela Pistoleta., Vozarević se izdvojio, po mišljenju kritičara i medija. Nagradu ipak nije dobio, kao ni jedan od članova jugoslovenske selekcije, ipak veoma primećene.

„Njihov glamurozni nastup na Bijenalu dokaz je ekstremnog značaja umetnosti i kulture za onovremenu državu“, Noveski takav tretman prećutno poredi sa današnjih 0,79 odsto srpskog budžeta što se izdvaja za ove oblasti. „Nema više ni pravih mecena, dok svest da je umetnost najbolja investicija još nije zaživela“, dodaje galerista.
O vezi arta i čovekoljublja jedva da ima i govora, ali ovo može da probudi upravo čin Rokfelera. Koji je zaveštao da se njegova kolekcija proda posle njegove smrti, a novac da u humanitarne i svrhe edukacije, što je i učinjeno početkom ove godine. Tako je jedan naš kolekcionar i došao do Kruga, u drugom od aukcijskih navrata. Ime tog mudrog biznismena Noveski ne bi da otkriva, smatrajući dovoljno rečitim njegov njuh i ukus, kao i rekordnu svotu para koja je ikada data za bilo kog posleratnog umetnika sa ovog prostora. Dolazak slike u Srbiju, pokrenuo je niz radnji u cilju što adekvatnije prezentacije u Modernoj galeriji.

Deo dokumentacije stigao je iz Sao Paola, deo je pridodao MSUB, nešto je „iskopano“ iz Biblioteke grada Beograda, dokumentarnu postavku dopunila i Vozarevićeva ćerka Ivana, dok je sa Galerijom Lazar Vozarević iz Sremske Mitrovice uspostavljena vrlo efikasna saradnja. Naime, u tom legatu nalazi se 59 njegovih slika i 21 crtež, što je najveći deo fundusa rasejanog po Srbiji, ali i svud po svetu.
„Vozarevićeva dela čuvaju se i u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Umjetničkoj galeriji na Cetinju, Umjetničkoj galeriji u Sarajevu, Galeriji Matice Srpske u Novom Sadu, u Galeriji poklon – zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu“, kaže Marija Vuruna, kustoskinja sremskomitrovačke galerije. Neka su i u Pinakoteci u Bariju, dok ih najmanje ima u privatnim zbirkama, što objašnjava podatak s početka teksta, da Vozarevića nema na tržištu.

Njegovi monumentalni mozaici krase zidove Palate Srbija, hotela Metropol, Doma omladine i Vojnotehničkog instituta u Beogradu. Zanimljiva je i istorija legata u gradu u čijem je ataru njegovo rodno selo Ležimir. „Dok je Vozarević bio u zamahu karijere, predložio je Opštini Sremska Mitrovica da joj pokloni veliki broj svojih dela. Opština za takav potez nije imala sluha, da bi sedamdesetih prošlog veka donela odluku da od njegove udovice Nadežde Prvulović, takođe umetnice, otkupi znatno manje slika od poklonom predviđenog“, otkriva Vuruna.

I ponavlja da „Vozarević nije dovoljno protumačen, niti je dobio mesto u istoriji umetnosti kakvo mu zaista pripada“. „Recimo, tek sad je uspostavljena definicija optičke umetnosti, a može se reći da je on u toj oblasti stvarao, odnosno, da joj je bio preteča“, tumači Vuruna. Jer, ni jednim drugim žanrom se ne da objasniti magija njegovih postenformelističkih kompozicija, gde se boje prelamaju kroz nedefinisan poredak pulija (ukrasnih nitni), složenih u pravougaone i kružne forme.

Takođe, kustoskinja smatra i da se jedna od faza Vozarevićevog stvaralaštva neutemeljeno vezuje za Pikasa. „On je samo pratio svetske trendove, u njima eksperimentišući“, ona „lobira“ za genija iz Ležimira. Izlaganje Kruga u Modernoj galeriji podstaći će stručnjake da podrobnije razmotre njegov opus, Vuruna je uverena.
Pre no što je ovo, možda i najbolje Vozarevićevo delo došlo na noge beogradskoj publici, moralo je biti restaurisano. „Stanje u kom je kupljeno sugeriše da je često bilo seljeno, možda iz rezidencije u rezidenciju Rokfelera“, primećuje Noveski.

Susret sa Krugom bio je enigma i za višu konzervatorku-restauratorku mr Vanju Jovanović. „Od tada, pa do danas, postavljam sebi pitanja – na koji način je Vozarević proračunavao kolika treba da je debljina osnove i koliko slojeva osnove treba da nanese na platno kako bi ono držalo i bojene slojeve, i materijale poput bakarnih ploča i metalnih nitni“, priznaje Jovanovićeva u (luksuznoj) publikaciji koja prati izložbu.

Prilagođavajući svoj atelje komplikovanom zahvatu obnove, njoj je uspelo da pričvrsti nestabilne pulije, nadogradi poispadale 3D printer tehnologijom, da otkloni fleke za koje je utvrđeno da nisu nastale namerno. „Postavljanjem poslednje nitne na njenu spoljašnju kružicu - krug je zatvoren“, ekspertkinja zaključuje.

U istom tonu možemo reći: sve dok se divimo delima Lazara Vozarevića, on nije ni živeo ni umro za badava. Njegov će opus još dugo, ako ne i zanaveh, nadahnjivati kolege, teoretičare i istoričare umetnosti, kao i publiku. Što se Kruga tiče, on će magijski privlačiti posetioce Moderne galerije.