Roditelji, oprez: "Ekranitis" bi mogao da postane dijagnoza

Ističe da "ekranitis" kao dijagnoza zvanično ne postoji, ali da ima tendenciju da se u nekom trenutku i pojavi.

Prema njenim rečima, deca najviše gledaju crtane filmove koji su u suštini mnogo tehnološki napredniji nego pre 20, 30 godina.

- Deci se prerano daje ekran. Kada razmislimo o razvoju deteta do dve godine, dete u tom uzrastu nema potrebe da gleda u ekran, jer dete do godinu dana to ne razume. Ekrani se daju i deci mlađoj od šest meseci za uspavljivanje, da se umire i to je ono što hipnotiše zato što su to slike koje se brzo menjaju, naglašene su boje, zvuci i nervni sistem dece prima tu informaciju - objašnjava za RTS.

Dodaje da u nekom trenutku nervnom sistemu treba još takvih informacija i stvara se zavisnost.

- Toliko stimulacija i impulsa ne može da dâ nijedna igračka. Ukoliko prerano damo ekrane javlja se problem kasnije, jer dete će uvek pre birati ekran nego igračku - kaže Marija Končar Ršumović.

Smatra da je rešenje u doziranju. Preporuke svetskih istraživača su da deca do druge godine ne bi trebalo da gledaju u ekran zato što ne razumeju sadržaj. Posle druge godine savet je da to bude dozirano do sat vremena i preporuka je da dete duplo više vremena provede u slobodnoj igri nego pred ekranom, ukoliko je moguće napolju.

- Bitno je razgovarati sa decom o onome što su gledala, da vidimo šta je njima bilo bitno, jer tu možemo da saznamo i šta je dete primetilo u određenom crtanom filmu, možda nam može reći šta se desilo u vrtiću - ističe defektološkinja.

Prema njenim rečima, primetan je broj dece koja sve kasnije progovaraju i kada se govori o razvojnim mapama koje se poštuju veruje da će se u nekom trenutku korigovati, odnosno pomeriti zato što sve više ima dece koje prve reči ili rečenice izgovaraju mnogo kasnije od očekivanog uzrasta, godinu, godinu i po dana.

- To, u neku ruku, može biti posledica ekrana. Dešava se da deca progovore na engleskom, jer nisu gledala sadržaje na maternjem jeziku. Postoji i problem sa pažnjom i ima sve više dece koja kada dođu do predškolskog uzrasta ne mogu da sede mirno, završe zadatak do kraja, napišu celu stranu grafomotornih linija, već na pola odustanu, iznerviraju se i burno reaguju. Burno reagovanje dece predškolskog uzrasta trebalo bi da je već na minimumu, jer su se deca već razvila da mogu da se samoregulišu - objašnjava Marija Končar Ršumović.

Kao najekstremnije primere navodi da su deca razvila poremećaj pažnje koji ih prati i kasnije, u osnovnoj i srednjoj školi.