Beograđanka u BOLOVIMA 14 sati, lekar rekao da glumi

Nedeljno sunčano popodne i porodični ručak prekinuli su mi jaki bolovi na levoj strani kuka. Mama mi je tiho rekla "to je verovatno kamen iz bubrega" i krenuli smo u dežurni Urgentni centar.Gospođa na ulaznom šalteru pitala je moju majku „šta joj je“, a mama je rekla da nismo sigurni. Samouverena dama je prokomentarisala „mora da su gasovi, svi se na to žale“.

Uputili su nas na analize, ali ubrzo posle vađenja krvi pala sam u nesvest. Kada sam došla svesti bila sam u sobi sa nekoliko kreveta "prikačena" na infuziju već dva sata.

Posle toga smo čekali u redu za rendgen snimak. Doktori su, kad smo ušli, bili ljubazni i voljni da pomognu, a ja sam nekako uspela da stojim uspravno i smireno iako me je u više navrata hvatala nesvestica.

Mnogo sati kasnije ovaj rendgen snimak će verovatno otežati moj život, pošto je obuhvatio bubrege, ali ne i mesto koje je trebalo.

U glavnoj sobi za preglede doktori su zaključili da nije u pitanju kamen u bubregu, već da imam bolove pred menstruaciju. Mama je pokušala da objasni petorici lekara da je moj ciklus završen pre nedelju dana i da nije to u pitanju, ali oni su bili isključivi „onda joj kreće novi ciklus, sada“.

Nastala je tišina.

Posle duže rasprave mojih roditelja i doktora ustanovljeno je da meni nije ništa i da je poželjno da odem na ginekološko odeljenje i tamo potražim pomoć.

Onda sam se opet onesvestila od bolova.

Probudila sam se u ordinaciji kod mlađeg doktora koji je sa osmehom posmatrao moje roditelje i mene dok mu objašnjavamo da je sigurno kamen koji je već izašao iz bubrega i negde je u kanalu.

Tražila sam nešto protiv bolova jer sam sve češće gubila svest, a on me upitao „da li te je dečko ostavio pa se malo pretvaraš da si u bolovima“.

Prvo sam mislila da se šali, ali sam mu uz osmeh rekla da je moj dečko ispred vrata njegove kabine i da smo srećni i zaljubljeni.

Malo posle toga sam se opet onesvestila, ali kako mi je majka ispričala lekar je tvrdio da sam ja odlična glumica. Rekao je da pošto nije ustanovljeno šta mi je i da li se pretvaram ne može da razikuje i da mi prepiše terapiju.

Ispostavilo se da je divni mladi doktor završio sa svojom smenom za taj dan, pa kad sam se probudila „moj slučaj“ je preuzeo drugi lekar.

Kad smo došli kod njega na red, malo je reći da mu je bilo neprijatno.

Brzo nas je uverio da se on slaže da je u pitanju kamen koji je već otpočeo svoj put iz mog bubrega, ali pošto nije uhvaćen na rendgenu prvi put, najbolja opcija je da se podnese uput za CT skener i da se na taj način locira problem.

Naravno, zašto bi proces skeniranja išao kako treba? Opet problem...

Pošto sam prvi put minimalno ozračena i izvedena iz sobe sa skenerom, zaposleni su primetili da sken nije dobro odrađen pa su me vratili nazad u istu sobu i namestili za pokušaj broj dva, koji je uspešno odrađen.

U roku od sat vremena zvanično su saopštili mojim roditeljima da su našli dva kamena od nekoliko milimetara u mom levom kanalu i da sada mogu da dobijem terapiju protiv bolova.

Posle 14 sati bolova, nesvestica i plakanja konačno sam dobila diklofenak u infuziji i u roku od pola sata ustala sam i od sreće počela da skačem i šetam po hodnicima Urgentnog.

Malo posle toga zvanično smo se odjavili iz zgrade, a na recepciji je i dalje bila ista gospođa koja je šaljivo upitala „i da li su bili gasovi?“ na šta smo joj u savršenom tajmingu moj otac i ja u glas odgovorili „ne, kamenje u bubregu“.