Nesrećni ljudi imaju zajedničku osobinu

Jedno od najčešćih pogrešnih uverenja jeste da je sreća stvar ličnog rada i perspektive, a da je nesreća isključivo zasluga spoljašnih faktora, odnosno da nam se dešava mimo naše volje.

Kao po pravilu, verujemo da se moramo potruditi za svoju sreću (organizovati lepe aktivnosti koje nas usrećuju, tražiti srodnu dušu...), a u svemu tome retko primećujemo da najčešći uzrok naše nesreće nije povezan sa nasumičnim događajima oko nas.

Nesreća je rezultat kombinacije naših dela, kvaliteta, načina razmišljanja i sposobnosti adaptacije. Ali, mi mislimo da je posledica nekih spoljašnjih događaja i plašimo se da ćemo izgubiti kontrolu nad situacijom.

Ipak, realnost je najčešće sasvim drugačija - neki ljudi su srećni čak i kada nemaju posebnih razloga za to; drugi se osećaju duboko nesrećno, iako imaju gotovo sve na ovom svetu.

Ne treba da se osećate ružnim, nesigurnim, niti da pretpostavljate da niste zalužili sreću. Suština nije u našem okruženju, već u nama samima.

Tome u prilog govori činjenica da gotovo svi nesrećni ljudi imaju jednu zajedničku osobinu.

U detinjstvu, ako smo imali sreće, roditelji su nam obezbedili sve što nam je bilo potrebno. Vremenom, oni počinju da nas uče nezavisnosti da bismo na kraju brinuli sami o sebi. Počinjemo da stvaramo svoje veze, odlučujemo da li ćemo se baviti sportom i kojim, odlučujemo kako ćemo se ponašati i sami počinjemo da snosimo posledice za odluke koje smo doneli.

Ako dete nikada nije imalo priliku da bude nezavisno, ono odrasta u nezrelu osobu. To je tipičan rezultat nezdrave vezanosti za roditelje i greška samih roditelja, koji su najverovatnije projektovali sopstvena osećanja na dete.

U odraslom dobu, takva deca postaju nesrećna. Ta njihova nezrelost postaje osnova svake navike i svakog načina ponašanja, koji ih na kraju vodi do nezadovoljstva sopstvenim životom.

Ako osoba ne ume da preuzme odgovornost za svoje reči i dela, postaje pretnja za sve svoje veze i odnose, i nanosi bol drugima. To je čista nezrelost.

Ukoliko ne brinemo o svom telu i domu, jer ne volimo da peremo sudove ili se hranimo zdravo, na svakom od tih polja izazivamo probleme. To je još jedna manifestacija nezrelosti.

Ako nas neko razočara, projektujemo na njega odbacivanje i postajemo okrutni. Pasivno agresivne izjave i ponašanje samo nas guraju u ćošak i čine da izgledamo još ranjivije nego što jesmo. I to je nezrelost.

Kada smo nezadovoljni putem kojim je naš život krenuo, ali umesto da nešto učinimo izaberemo da se žalimo poput bespomoćnog deteta, i dalje ćemo biti nesrećni. I to je odlika nezrelosti.

Ako odrastamo polako sazrevajući, postajemo odgovorni za sve svoje postupke i odluke, i rezultati se vide. Za svoj posao, svoj dom. Ciljevi se postižu. I dugoročni i kratkoročni. Formira se zdrava porodica, rađaju i vaspitavaju zrela deca.

Vremenom, shvatamo da je ovo jedan od najvećih izvora sreće - apsolutni mir koji imamo kada se vratimo u svoj dom, mesto koje volimo i na kojem nas vole. Pokazujemo želju za kontaktom, beremo plodove našeg truda i uživamo u njima.

Zrelost nam dopušta da se koncentrišemo na velike planove, bez fokusiranja na sitne i prolazne želje. A nezrelost nas čini nesposobnim za sve ovo.

Dakle, najveći razlog zašto su ljudi nesrećni leži u nedostatku želje da za to preuzmu odgovornost i počnu da rade nešto kako bi uspeli da okrenu kolo sreće.