"Ne , ne želim sebi da rodim dete!"

Veliki sto, bele salvete i tanjiri na sve strane, klasika, meso, pivo, rakija, vino, pečenje… Pretrpan sto. Bučni glasovi, vriska dece, salve smeha i poneki izgubljeni pogled onih koji su tu došli s nekim ili čak zalutali. Slavi se rođendan, slava je ili možda krštenje. Lepo mi je svaki put, bez obzira na povod, ja volim ta narodna, čoporativna i iskonska, mesno-plemenska, druženja.

Međutim, čekam, znam da će uskoro, prosto ne može da se desi i da sve prođe bez toga. Nikada nisam fulala. I da, evo ga, čuje se pitanje sa kraja velikog stola.

“Sanda, ima li šta?!”

Glasno tako da čuju svi prisutni i komšije tri kuće dalje, njihovi kućni ljubimci i rođaci do trećeg kolena. Smeh i šezdeset pari očiju uperenih ka mom licu u iščekivanju odgovora.

Mrtva tišina, Univerzum je stao.

Čeka se odgovor.

“Nema moj ti, nema još uvek!”

Uzimam čašicu punu rakije i dižem u svoje zdravlje sa osmehom, jer naravno znam na šta misli.

“Znaćete, verujte mi, oblepiću bilborde po gradu kako bih vam svima javila!”

Trznem rakiju. UH! Dobra, domaća, šesnaest gradi, spašava jezik.

Svaki put okrenem šalu na sopstveni račun. Meni tako lakše, ne želim da im bude neugodno iako bih najradije svoje Čerčilovske govore ZA i PROTIV držala upravo tu i upravo tada, samo da imam šinjel pri ruci. Lepo druženje i meni dragi ljudi – ko sam ja da ih budim iz njihovog sna? Svako čuje ono za šta je spreman. A ovde su spremni za neku drugu vrstu priča.

Hajde, dobro, navikla sam na to sve već neko vreme, preradila sam i nemam više potrebu za nekom borbom i ubeđivanjem, jer uvek je isto, uvek ta ista prizemna pitanja. Mislim, kako me niko ne pita šta je taj Kundalini, što sam zamotana, otkud bubnjevi, kako to da si se toliko promenila, gde sam kupila te cipele, šta čitam…? Ništa. Ali sada je već to toliko super da samo posmatram razlike u intonaciji rečenice i mimici lica, da li se obrve dižu više ili je namigivanje koje bi mi trebalo reći na šta se misli više šeretski, šmekerski ili totalno nezgrapno.

Nakon te prve domaćinske wanna be funny bombe ide uvek, bez izuzetka, nastavak. Neko ženskog roda pored mene, diskretno, kao da mi otkriva tajnu Univerzuma i predaje ključeve večnog života, nastavlja sagu sa narodnom mudrolijom.

“Trebaš Sanda SEBI roditi dete”, čujem je kako šapuće.

Ave Marija, evo klanjam se i tebi i toj tvojoj istini.

“Sve ostalo je bez veze, nađi ti sebi nekog neka ti napravi dijete. Nemoj SAMA da ostaneš.”

Napravi.

Dete.

Sama.

Ostanem.

Nalivam sebi već drugu rakiju najbrže što mogu. Bolje ja jedna da zaćutim nego da njih trideset sluša mene, ljutog ratnika protiv ega, dogmi, pravila, obrazaca, posedovanja, prisvajanja, attachmenta i pravljenja deteta kao onu igračku koju sklapate iz kinder jajeta. Propade sve pečenje i vino u tom slučaju.

Mislim, niko ne garantuje da će i taj kojeg svesno odaberem biti dobar, ali NEKOG, to već ne mogu da progutam.

Ne, bolje je da popijem još jednu.

Sad već rakija ide kao voda, misli mene gone sve do vasione i tu se zadržavaju, nakratko, praveći sledeću skalu Čerčilovog govora kojeg još važem da li bih izgovorila.

Prvo, nepristojno je.

Ovo mi se dešavalo i kada sam bila u vezi. Svaki put kada smo zajedno bili negde dobijali smo isti namig i pitanje: “Pa šta čekate?” Mislim, možda ne želimo, možda radimo na tome, a možda ne možemo. Jeste li ikada pomislili, o vi pijani namig ljudi, da je vaše pitanje nekome ko trenutno NE MOŽE, jer ih možda nešto sprečava, zarivanje noža u trbuh svaki put?

Ne, ne verujem da jeste, jer je lupetanje u našem narodu, bez da se razmisli pre, omiljena takmičarska disciplina. Nema veze što niste misili ništa loše i nemate zle namere, vi i dalje ne razmišljate. A to je već samo po sebi užasna gimnastika. I ko će više i bolje lupetati bez da snosi odgovornost za sopstvene reči isto je hit disciplina. Hajde malo povedite računa šta izlazi iz vaših usta, možda nekoga nesvesno povređujete sa druge strane stola. Slavskog u najmanju ruku, a Bogu se ne bi svidelo da to radite.

Drugo, dete se ne rađa SEBI.

Od ovoga mi je muka. Decenijska. Vekovna.

Sa partnerom ili bez njega i bez obzira da li je on dobar ili nije, ja ovde govorim o zadovoljavanju KONCEPTA – Ja moram biti mama/roditelj i roditi SEBI dete. Čist ego trip, nikakav majčinski poriv ili želja koja se odjednom stvori u tebi kao grom iz vedra neba, već EGO koji je sebe ubedio na osnovu višedecenijskog tucanja u mozak – moram, trebam i vreme je.

Tu dolazimo do toga šta to SEBI suštinski i duboko zakopano u emocijama znači – da imam nekog ko će se brinuti o meni.

Strah nas je da ostanemo sami i rađanje deteta taj strah neće umanjiti i nema nikakve veze sa ljubavlju ili porivom za potomkom. Barem ne onim iskonskim.

Eto razloga zašto, uglavnom, žene ženama govore to SEBI. Biti sam je usud, prokletstvo od kada je sveta i veka. Još ako si žena pa još sama i bez potomaka, crna si veštica koja nije vredna dobrog, plemenitog i bogatog života. Samo čega je vredna jesu ogovaranja i sažaljenja. I tu opet dolazimo do onog – kakvo mišljenje i zaista kakvu ljubav imaš sama prema sebi pa ti treba dete? Da produžiš lozu, osetiš šta znači biti majka? Okej. Može biti, ali tvoja odluka utiče na nekog ko nije tu. Tvoje dete. Prvo ti vidi šta tebe goni i šta ti je iskreni poriv pa tek onda uplići dete.

Treće, ja sam emancipovana i mogu sama da odlučim šta želim.

Slažem se i možemo sa svojim nagim, ali i obučenim, telima raditi šta hoćemo sve dok to ne uključuje treću jedinku, u ovom slučaju dete o kojem mi tako gole ili obučene odlučujemo. Postoji nešto što se zove ODGOVORNOST za dela koja činimo. A ovde bi malo biće trebalo da bude veće od činjenice da je neko umesto njega odlučio da bude i otac i majka.

Pričam o svesnom odabiru i konceptu – nađi nekog da ti napravi dete, jer si ti jaka i snažna, hrabra i emancipovana žena, a takve to upravo i rade. Ionako ćeš na kraju sama da ga odgajaš. Eto belaja, jer sa takvim upornim razmišljanjem na kraju to i privučete.

Nismo mi hrabre niti emancipovane sa tim činom, mi smo u zabludi. To je naš ego koji ne želi biti izopšten, povređen i van čopora kojem se pripada. Nije emancipacija negacija druge strane što mi uporno radimo.

I dalje, kako znaš da dete koje rodiš neće duboko žaliti što nije imalo oba roditelja? Sva ljubav sveta nije garancija da neće osuditi jednog dana, kada bude svoj čovek, kakvu si odluku donela umesto njega. Ubeđena sam da će barem jednom prebaciti i biti ljuto zašto se nisi potrudila, zašto nisi pokušala, zašto si odlučila u njegovo ime i uskratila mu drugu stranu pa ma kakva ona bila. Okolnosti su jedno, svesan odabir je drugo. Mada, mi kreiramo i okolnosti, ali o tome neki drugi put.

Četvrto, mogla bih ja tako do zore da muzika nije počela da trešti u nekom momentu.

I tako, dok se bokalić sa rakijom davno ispraznio i ostali već prešli na teme ko se razveo, a ko se u koju stranku učlanio, dođoh ja do poente u svojoj glavi koju ipak neću reći veselom skupu. Propašće pečenje, a to ne želim. Volim dobro pojesti

Deca se ne rađaju da bi ih mi, žene ili muškarci, imali SEBI, već dete dolazi da bi ono imalo sebe.

Mi smo, gospodo, samo kanal između Kosmosa i njega, neko ko je tu da ga sprovede iz velikog bazena duša odakle dolazi u ovozemljaski svijet. Ono nije došlo da ispunjava naše koncepte, ma koliko isti bili obojeni ljubavlju. Nije došlo da ga prisvajate. Nije došlo da ga posedujete. Nije duša došla, jer se neko boji ostati sam. Ili da spašava brakove i veze.

I još najbitnije, nije vam sletelo u život da biste vi stavili kvačicu na onu listu “100 stvari koje morate uraditi do kraja života”.

Da, tako je. Nije zbog toga došlo.

Mislim da je rakija odradila svoje, jer sve što osećam u ovom trenutku, sa tolikom bukom oko svoje glave, je da se prepustim sudbini i kosmičkoj kreaciji bez sopstvenog kalkulisanja. Sve se ionako kreira za mene. Verovali vi ili ne, Kosmos uvek radi za naše dobro samo kada mu se sklonimo sa puta.

Da, rodiću ja dete.

Kada njegova duša mene izabere kao majku i tog nekog kojeg ću voleti za oca.

I biću tada – najbolja majka ikada.

E u to ime – Živeli!

 P.S. Ne znam da li znate za verovanje da mi sami biramo svoje roditelje. Duša izabere dvoje ljudi kako bi od njih dobila lekcije koje joj trebaju za ovog života. Možete vi misliti da ste vi odlučili, ali po ovom, ono je izabralo vas. Budite dostojni tog odabira.

P.S.S. Dobra rakija, moraću javiti domaćinu

Nered je početak svakog Reda. Ljubi svoj nered. Iz njega će poteći tvoj red.

Sanda Mešinović / Lola magazin