"Učeniku rekla da žmuri dok odgovara": Muke onlajn nastave

Mama, kako da nađem devojku?

Mama, kako ja da nađem devojku?, pitao je Paja, učenik prvog razreda srednje stručne škole mamu.

- Ne znam kako će naći devojku, stvarno ne znam. Upoznao se sa razredom samo prvog dana škole, sad ih gotovo i ne viđa. I ne samo kako će naći devojku, već kako će išta da nauči - zabrinuta je Merima Čano, majka jednog srednjoškolca i studentkinje.

Ova majka se pita kako će njeno dete uspeti da nauči planom predviđeno gradivo, ako dobije pisani materijal, kao da je na studijama, dok je nastavnik tu samo da ukratko pojasni. Kako kaže, detetu je bitno da mu neko priča, ono tako zapamti. A, s druge strane, Merima primećuje, kako i nastavnik da pojasni svakom učeniku ponaosob ono što mu je nejasno? To nije izvodljivo, on za to nema vremena. Da li roditelji treba da izigravaju profesore?

Početno ushićenje

- Učenici su prvih mesec dana novog režima bili presrećni: manje odlazaka u školu, časovi skraćeni… ali ovo raspoloženje nije potrajalo, jer su ubrzo počeli da uviđaju manjkavosti. I kad odlaze u školu, to ne izgleda kao ono na šta su navikli. Obavezno je držanje fizičke distance od dva metra, kao i nošenje maske. U školu nije dozvoljeno unošenje ni hrane ni pića, a maska se ne može skinuti ni u jednom trenutku, pa ako neko želi da, recimo, popije vodu, neophodno je da napusti zgradu škole i da se vrati nakon što je zadovoljio svoju potrebu - kaže Jelena Blažević, profesor psihologije u X beogradskoj gimnaziji.

Novi sistem ležerniji i fleksibilniji

Prema rečima Ksenije Radović, profesorke filozofije, novi sistem daje procesu dodatnu ležernost i fleksibilnost.

- Učenici su opušteniji kad isključe kamere, dok analiziraju nastavnu jedinicu. Pokazalo se da je metod dobar za stidljive i one koji se na klasičnom času ne bi aktivirali. Oni su - procvetali! Takođe, deca ne sede u tesnim farmerkama, u jaknama kad nema grejanja, obuvena... I nama je opuštenije - nabraja prednosti praćenja nastave od kuće profesorka Radović.

Deca su auditivni tipovi

S druge strane, dodaje, deca su auditivni tipovi - mnogo lakše uče i pamte dok slušaju, nego ako im je ponuđen samo pisani materijal, a oni ne mogu da pitaju šta im nije jasno u trenutku u kojem obrađuju određenu sekciju. U ovim okolnostima nije moguće objasniti im u trenutku u kojem se oni susreću sa nejasnoćom, a teško je izvodljivo i u drugo vreme, jer bi predavaču bilo bi potrebno više od 24 časa da im ponaosob objašnjava. Ovo je za decu veoma demotivišuće - dodaje Radović.

Nema više "fora"

Prema rečima profesorke Radović, sve je, nažalost, manje "fora" tokom časova, jer online sistem to onemogućava.

- Često se kroz neki skeč, neku "foru" profesora veoma lako zapamti određen segment. Ovako to nije moguće. Pa i mi, stariji, i dan danas pamtimo sa predavanja činjenice provučene kroz određene anegdote, to ostaje u memoriji decenijama, mnogo duže nego samo "nabubano" gradivo - kaže Radović.

Nedostatak socijalne interakcije

S druge strane, pored brojnih prednosti, kao što su ušteda vremena i veći komfor tokom praćenja nastave od kuće, psiholog primećuje da usled novonastale situacije učenici najviše pate zbog nedostatka socijalne interakcije i to i jeste najveća mana ovog modela u njihovom uzrasnom periodu.

- "Prvaci" još nisu imali priliku da upoznaju drugi deo svog odeljenja, a u sličnoj poziciji su i “drugaci”, koji su sa drugom polovinom učenika iz svog razreda imali priliku da provedu samo prvo polugodište prošle školske godine. Isto važi i za učenike prvih i drugih razreda srednjih stručnih škola i gimnazija - kaže za Jelena Blažević.

I deci nižih razreda nije lako da se prilagode da prate nastavu pod maskama.

Dan nestrukturisan

Kako Blažević objašnjava, to što nemaju ustaljen ritam deci dodatno otežava da se fokusiraju na gradivo.

Đaci imaju želju da se viđaju, da im bude strukturisan dan. Mnogi ove promene ne podnose lako, što se manifestuje smanjenjem koncentracije i motivacije. Takođe, s obzirom da nije poznato kako će njihovo školovanje u budućnosti da izgleda, postoji i neizvesnost, koja se kod pojedinih učenika manifestuje kroz teža stanja - objašnjava psiholog.

Nema neverbalne komunikacije

Najveći nedostatak "držanja fizičke distance" je nedostatak neverbalne komunikacije, slažu se i učenici i profesori.

- To je u početku bilo vrlo frustrirajuće. Radimo preko Zoom aplikacije, i postoji taj face to face kontakt, ali imala sam utisak da pričam sama sa sobom. Za kontakt je veoma važna ta neverbalna komunikacija. Na osnovu njihovih izraza lica mogu da zaključim da li im je nešto jasno ili nije, da li ih je tema zaintrigirala i slično. Ja inače volim tako da se izražavam - nešto me motiviše da se ushitim i obrnuto, a deca to cene i dobro reaguju. Kombinovani rad se pokazao kao dosta dobar, ali face to face je nezamenljiv - zaključuje Radović.

Neposredni kontakt nema alternativu

Neposredni kontakt je nezamenljiv u svakom obliku interakcije, pa i u ovom, objašnjava psiholog. Kako kaže, iako se radnja, odnosno čas, dešava u realnom vremenu, postoji posrednik - kamera, mikrofon, monitor, slušalice i internet veza, pa je komunikacija indirektna.

- Dok je za komunikaciju na daljinu postojao samo telefon, ljudi su ga koristili samo onda kad su sprečeni da se fizički sustratnu i porazgovaraju "licem u lice". Kad god smo bili u prilici, birali smo da se radije susretnemo sa osobom sa kojom želimo komunikaciju, a to nije slučajno - dodaje Blažević.

Prema njenim tvrdnjama, nema adekvatne zamene za direktan kontakt, kad je komunikacija u pitanju.

Komunikacija izgubila na kvalitetu

Iako su se deca do sad u izvesnoj meri navikla na ovaj režim, ni njima to nije prirodno, što i osećaju.

- Oni sećaju da nešto nedostaje, neki deo fali - nema neverbalne komunikacije, pa komunikacija pri video i audio pozivu gubi na kvalitetu.  Zašto predstave ne gledamo putem televizije, recimo, već odlazimo u pozorišta da bismo ih pogledali? Preko televizije, dvodimenzionalnim prikazom scene ne može da se prenese ta energija, nema te interakcije između pojedinca u publici i glumaca sa scene. Isto se odnosi na interakciju između predavača i učenika, objašnjava psiholog.

Maske uskraćuju vizuelni doživljaj

U interakcije se pri vizuelnom opažanju zadržavamo najviše na očima, nosu i ustima, a sad je ono svedeno na opažanje samo jednog dela, samo očiju, i to je istrgnuto iz konteksta čitave slike.

- Prilikom nekih eksperimenata kojima je pokušano utvrđivanje reakcije na samo ovaj vizuelni sadržaj, ustanovljeno je da beba u komunikaciji sa osobom koja na licu ima masku, neprekidno pokušava da joj masku skine s lica, kako bi mogla da opazi druge delove i čitav izraz. Ona samo neverbalno komunicira, nema drugi način. Njena komunikacija je onemogućena, ako joj je uskraćena vizuelna, odnosno ako je lice prekriveno, otkriva Blažević.

Da li će biti dugoročnih posledica?

Da li će po dete biti dugoročnih posledica manjka socijalne interakcije ili ne i u kojoj meri će ih biti, zavisi na prvom mestu od socijalne i emocionalne zrelosti deteta. Ako je dete sazrelo, ovaj nedostatak će manje uticati na faktor razvoja - a ovo svakako jeste i fizički i socijalni i emocionalni faktor razvoja, kaže psiholog.

- Kad su u pitanju mlađa deca, ovo njima upravo i jeste primarni faktor razvoja. Bitni su ti takozvani „kritični periodi“, jer su nepovratni. Recimo, ako dete ne nauči da govori u određenom kritičnom periodu za razvoj govora, već zakasni, velika je verovatnoća da neće naučiti da govori kako treba. Naime, potrebna je interakcija tri faktora da bi došlo do realizacije “viših psihičkih funkcija” – lično angažovanje, socijalni faktor i nasledni faktor, odnosno genetika, pa usled izostanka jednog od njih, onemogućen je pravilan razvoj funkcija - kaže Jelena Blažević.

Lakša dostupnost sadržaja 

Uočene su, ipak, i određene prednosti novog sistema, pa pored toga što online metod omogućava i i nastavnicima i učenicima da se dodatno tehnički osposobe, omogućeno je i lakše i brže deljenje nastavnog i dopunskog materijala, primećuje Ksenija Radović.

- Isečke iz književnih dela ili videoklipove lako je podeliti. Taj sadržaj im je nadalje lako dostupan i jednostavno se "šeruje". Ja, recimo, ispišem glavne teze koje su im uvek lako dostupne. Tu su, pred njima, što je preglednije i pristupačnije od pisanja na tabli, objašnjava.

Kako kaže, učenici u svakom trenutnku mogu da je kontaktiraju, i mimo časova, a ona može neposredno zatim i da reaguje.

Tinejdžeri dok prate nastavu putem molinog telefona umeju da "varaju".

Loša konekcija deluje na koncentraciju

- Nekad postoji slabija konekcija, posebno kad svi imaju uključene kamere. Neki su uključeni preko svojih telefona, neki sa računara ili tableta, ali povremeno dolazi do prekida, što loše utiče na njihovu koncentraciju i motivaciju, objašnjava nastavnica filozofije.

Teže objektivno proceniti znanje

Primećuje, međutim, da je gotovo nemoguće procenjivati njihovo znanje - jako su vešti, prave puškice po ramu monitora ili iza monitora, što i sami priznaju.

- Umeju da "zamagle" sliku na video-prikazu i nije moguće jasno utvrditi gde gledaju i da li odnekud čitaju dok odgovaraju. Tada i mi moramo da se snalazimo. Jednog učenika, za kojeg sam na osnovu načina na koji je krenuo da mi prepričava gradivo naslutila da odnekud čita, zamolila sam, recimo, da zažmuri. Nakon što je to uradio, potvrđeno je ono što sam i naslutila – nije imao pojma - prepričava Radović anegdotu sa online časa. Kako kaže, svi oni imaju "vajber grupu" na telefonu, pa kad je test vremenski ograničen, jedan koji zna uradi i pošalje tačne odgovore, dok je na njima samo da ih iskopiraju.

Varalice ili samo deca?

Prema rečima psihologa, oni su samo deca - još su u procesu razvoja moralnosti, još nisu dostigli taj najviši stadijum u razvoju moralnosti. Pokušavaju sebi da olakšaju i idu linijom manjeg otpora. Nemaju totalnu zrelost, pa nisu u stanju da shvate da time sebi čine medveđu uslugu.

- To je pitanje razvijenosti osećaja odgovornosti. Oni donekle umeju da naprave razliku između dobrog i lošeg, a kako će postupati, da li po savesti, zavisi i od same strukture ličnosti, ali i od zrelosti. Oni manje zreli biraju da sebi trenutno olakšaju tako što idu linijom manjeg otpora, možda i svesni da je to ponašanje, dugoročno gledano, na njihovu štetu. Takođe se odlučuju na ove „sitne prevare“, kad vide da se njihovi vršnjaci tako ponašaju, pretpostavljajući da će proći nekažnjeno, a sa boljim „skorovima“ u smislu ocena - objašnjava ovaj fenomen Jelena Blažević.

Kod onih zrelijih, kako kaže, kad shvate da nisu adekvatno savladali gradivo, javlja se strah od toga kako će upisati srednje škole i fakultete.

Olakšanje ili medveđa usluga?

Iako je deci unekoliko olakšano skraćenjem časova i dostupnošću materijala, oni vide da im je sve lakše, pa ulažu manje napora da bi postigli željene rezultate, priča psiholog.

- To je otišlo dotle da pojedini ne ulažu ni minimalni napor, dok oni “odgovorniji” shvataju da ne uspevaju da savladaju sve nametnuto, da su izgubili kontinuitet i radne navike - kaže Blažević, dok Ksenija Radović primećuje da učenici ono što vole nauče, dok ostale sadržaje radije preskaču.

Problemi sa kojima se profesori suočavaju

I profesori imaju svoja “kolebanja”.

- Dok nastavnici predaju u učionici pred delom razreda, čas istovremeno online prati polovina učenika koja nije fizički prisutna. Predavači imaju svest o tome da se “s druge strane kamere” može nači i roditelj ili neko treće lice, odnosno ne znaju ko ih sve sluša ili gleda, pa je čas na neki način postao javan. Ovo ne dozvoljava neposrednost na koju su profesori navikli - kaže psiholog.

Naizgled lak zadatak, ali...

Kako primećuju profesori, situacija je naizgled laka, površno gledano - čas traje kraće i manje je učenika prisutno, ali kad se "zagrebe po površini" nije jednostavnije. Predavač mora jednako da bude angažovan i online i na času, ne zna uvek ko ga vidi i čuje, a ko ne. Pored toga što ovo ima za posledicu da su odnosi formalniji i nije moguća neposrednija komunikacija, učenicima je postavljanje sadržaja na razne platforme često dosadno, pa su demotivisani, a neke predmete, poput matematike i fizike je, kaže profesorka Radović, gotovo nemoguće predavati – nastavnik samo zapiše zadatke i rešenja, ali učenik nije u prilici da postavi pitanje.

Strah od posledica "vanredne situacije"

Pored svega navedenog, prema rečima psohologa, posledice korone na socijalni život i promena načina življenja decu frustriraju u većoj meri nego sam koronavirus i moguće posledice zaražavanja.

- Ima onih koji su uplašeni od same bolesti, ali u manjem broju. Pošto ih je manje nego dece koja nemaju ovaj strah, ovi pojedinci se nalaze pod nevidljivim socijalnim pritiskom. Oni ne pripadaju većini, osećaju da nemaju "hrabrost većine", pa su pod "duplim pritiskom": s jedne strane, plaše se bolesti, a sa druge imaju strah od izopštavanja - pojašnjava Blažević.

Nastavnici u ulozi psihologa

Ksenija Radović kaže da predavači ulažu napor, koliko je u njihovoj moći, kako bi umanjili prisutnu tenziju.

- Ni mi, nastavnici, ne možemo da zanemarimo ovaj momenat. Trudimo se da se našalimo, da ih relaksiramo, da šalom "razbijemo čas", da ih odvučemo od teme korone... Trudimo se da budemo pozitivni, da se nasmejemo,¸a puštamo i njih da se našale, pa čak i onda ako malo pređu granicu dobrog ukusa. Nastojimo da na njih delujemo umirujuće, jer znamo da prolaze kroz težu fazu - objašnjava.

Roditelji pomalo zabrinuti

Ni roditeljima nije lako. Njima je veoma važno da znaju kako im deca provode vreme. Kod ova dva metoda, isključivo online i kombinovanog, nema određenog vremena u kojem deca moraju da budu na časovima, pa oni roditelji koji rade ne mogu sa sigurnošću da znaju da li je dete "na času" ili se bavi drugim aktivnostima, što ih veoma zabrinjava.

Kad se "podvuče crta"...

Kad se uzmu u obzir svi benefiti i manjkavosti novog sistema školovanja, nije lako oceniti ga kao dobrog ili lošeg. On je takav kakav je i svi mu iščekuju kraj, slažu se naši sagovornici i dodaju da kao što nije moguće proceniti koliko će ova situacija da traje, nemoguće je i jasno predvideti posledice.

- Ovo pitanje svodi se vise na filozofsko: da li je život cilj sam po sebi, odnosno da li je egzistencija sama po sebi prioritet, bez obzira na kvalitet tog života - zaključuje Blažević.