Korona u dobru i zlu: Dok nas karantin ne razvede

Jutro je počelo svečano, bar meni. Ceo dan sam provela u kuhinji u duhu prave "stepfordske" domaćice, spremajući hranitelju razne đakonije. To je bio dan kada sam po rečima mog muža "potpisala opštu i bezuslovnu kapitulaciju".

- Mickaaaaa!!! Čestitam na uspešno izdržanoj godini u braku sa Miloradom.- govorio je žustro, isijavajući ponosom, tutnuvši mi bombonjeru u ruke.

 Gledam bombonjeru, gledam njega... Na usnama mi titra kez. Kada bi me posmatrao neko sa strane tačno ne bi znao da li sam se šlogirala ili mi drago.

 Dobro, daj šta daš, mislim u sebi. Od planinskog čoveka ne možeš puno ni da očekuješ.

 Izljubimo se mi k'o dva državnika na radnom sastanku, taman da sednem, kreće fešta.

- Micka aj 'leba ti skuvaj neki čaj, oću da manjkam? Sve me boli, nisam dobro!

- Kako sad nisi dobro? Ceo dan pričaš bolje ti je? 

- Bilo mi je dobro, dok nisam pošao kući. Kako sam krenuo kući tako sve gore i gore. Svaki mišić me boli, kosti, a glavu ne osećam!

- Aha, pričaju ljudi pojavio se neki novi virus koji napada samo muškarce na putu do kuće! - odgovaram sarkastično, detaljno ga posmatrajući.

 Njegove, inače, kristalno plave oči, zrače nekim čudim sjajem.

 Prilazim lagano i dalje ne skidajući pogled sa njega, polako mu spuštam usne na čelo i tada shvatam, on gori!

 Kuku meni, šta sad da radim? Gde baš danas našao da umire? Na sopstvenu godišnjicu braka da ostanem udovica. A još u sredu imam zakazano kod logopeda za dete. Godinu dana čekam termin, sve će planove da mi pokvari! Nećeš danas Milorade, ako se ja nešto pitam!

 Skočim brzo da stavim čaj, usput mu tutnem toplomer pod mišku moleći Boga da pokaže što manje.

 On vruć, ja se preznojavam... 

Pišti toplomer ko ekspres lonac, pište deca, pištim ja, a on kuka:

- Ženooo!!! Popaaa! Zovi popa!!! Ustvari, ne... Nemoj popa, ovaj je rizičan. Može da mi ga šikne (priča se za popa da je gej)! Hodžu!!! Hodžu mi zovi!!!

- A advokata? - pitam brižno, prinoseći mu brufen. 

- Kakvog advokata?- pita me zbunjeno.

- Kakvog hoćeš. Samo da mu izdiktiraš testament.

 Nisam stigla ni da izgovorim do kraja, brzinom svetlosti mi ote brufen iz ruku i okrenu zadnjicu mrndžajući nešto "oćeš ku***...nećeš me se tako lako otarasiti".Još neko vreme sam zabrinuto posmatrala, njegovu pozamašnu pozadinu ( i dalje je bio uvređen), kada me je od najgorih mogućih scenarija prenuo zvuk telefona.

- Ćao, jel Milorad bolje?

- Milorade, pita moja mama jel ti bolje?

- Jeste. Preznojavam se. - cedio je kroz zube.

- Jel mu pomogao brufen?- moja mama je i dalje postavljala pitanja. 

- Ma kakav brufen, pomogao mu je advokat.

- Šta pričaš dete? Kakve veze ima advokat?

- Velike, mama. On pomenuo popa, ja advokata, on hoće opelo, ja testament. On opet popa, ja advokata. Da vidiš kako se preznojao od muke i odmah mu bolje.

- More da se nosite oboje! Ja ovde da umrem od brige, vi se zajebavate. Ajde zdravo.- iznervirano mi spusti slušalicu.

 Nikada nije volela crni humor.

Pogledam u Milorada i oboje počinjemo da se smejemo.

- Šta je, da zovem onog advokata ili?

- Dolazi ovamo, sad ću ja da ti pokažem advota.

Hvata me za ruku i povlači u zagrljaj. 

- E ljubavi, imam molbu. Ipak nemoj danas da mreš, umri posle srede.

- Gde si pobegla sad? Je**m li ti kosku!!! Joooj samo da ozdravim!