Zašto Krizni štab bojkotuje suzbijanju epidemije?

Ako imamo i malo osećanja samokritičnosti, moramo svi, kao društvo, da se suočimo sa ličnom i kolektivnom odgovornošću zbog obolevanja, invalidnosti i umiranja svojih sugrađana, kao i zbog trpljenja, žrtvovanja i patnji većine koja je ostala pošteđena obolevanja od kovida 19 (ali često ne i od drugih poremećaja zdravlja).

Naš zdravstveni sistem bio je na ivici slamanja i u normalnim prilikama, a pandemija je sve kapacitete razvukla preko granice podnošljivosti.

Često pominjano pucanje sistema nije se dogodilo poput praska, ali zdravstveni radnici iz crvenih zona svedoci su potmule grmljavine usled brojnih rasedlina ispod prividno nenačete glazure.

Ona se održava samo krajnjim naporom već davno iscrpljenih i sve malobrojnijih medicinara.

Podsetimo se da smo u epidemiju ušli nepripremljeni, bez dovoljno maski, zaštitne odeće i dijagnostičkih testova.

Nismo mogli da, sledeći savet SZO, otkrivamo i izolujemo obolele, pa da sve koji su bili s njima u kontaktu šaljemo u kućni ili drugi karantin.

Ostavili smo ih da se slobodno kreću, a lišili smo slobode sve starije građane, kao populacionu grupu posebno ugroženu u slučaju zaražavanja. Vanredno stanje, proglašeno 15. marta, formalno nije bilo zakonito, ali je bilo manje-više opravdano.

Posle ukidanja vanrednog stanja, 6. maja, izgledalo je kao da Krizni štab bojkotuje dalje aktivnosti na suzbijanju epidemije.

Opasnost je minimalizovana izmišljanjem neubedljivih opravdanja: navodno je virus oslabio, nestaje i leti se ne prenosi, dok je porast učestalosti obolevanja nazivan repom, a nova žarišta zaostalim džepovima itd.

Kazna je usledila pojavom snažnog i nepotrebnog drugog talasa.

Njegove žrtve idu na dušu Kriznog štaba. Niko nije sporio da je interes za zdravlje građana tada ustupio mesto nesmetanom odvijanju izbornih aktivnosti.

Nejasno je bilo zašto se ne preduzimaju odgovarajuće mere u susret jesenjem trećem talasu.

Formalno opravdanje traženo je u navodnim nedorečenostima Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.

Reč je bila o detaljima koje se, ako je uopšte potrebno, lako rešavaju nižim podzakonskim aktima.

Vreme je prolazilo, donet je i novi zakon, ali se to nije odrazilo na poletnost nadležnih organa.

Najveća promena bila je rečenica kojom je legalizovano postojanje Kriznog štaba.

Suočeni sa pasivnošću svojih kolega iz Kriznog štaba, lekari iz udruženja Ujedinjeni protiv kovida podneli su 11. oktobra Ministarstvu zdravlja detaljan plan protivepidemijskih aktivnosti po fazama.

Taj dokument je ignorisan, pa je nastao ogroman novembarsko-decembarski talas, za koji nadležni stručnjaci snose punu odgovornost.

Posle Nove godine opadajuća epidemijska kriva dobila je horizontalni tok, a zatim je počeo njen uspon.

Taj trend je bio neminovna posledica nedovoljno odabranih, samo delimično primenjenih i skoro nikako kontrolisanih mera.

Članovi Kriznog štaba rezignirano su konstatovali da je jedini spas u proglašenju vanrednog stanja (što nije tačno), ali da je donošenje takve mere komplikovano, pa su, eto, nemoćni.

Oglušili su se o savete pravnika da im postojeća vanredna situacija otvara široko polje za akciju, kao i o podsećanja svojih kolega da je na osnovu istog zakona 1972. uspešno suzbijana variola vera.

Osvrt na ceo postđurđevdanski period baca sasvim novo svetlo na strategiju zdravstvenih vlasti.

Dobija se utisak da je iskren bio jedino profesor Nestorović kada je u maju pozvao građane da se tokom leta slobodno i nesputano zaražavaju.

Umesto trenutnog osporavanja, prva reakcija njegovih kolega odnosila se na sitnu terminološku zamerku, naime da nije trebalo koristiti baš tako direktnu formulaciju.

Međutim, najavljena politika nije menjana, osim sitnih intervencija, tek da se nametne predstava kako se nešto radi.

Ako je zvaničnu strategiju protivepidemijske borbe zaista iskazao Nestorović, a radi smo da čujemo argumente kako nije tako, Krizni štab je na sebe preduzeo ogromnu odgovornost.

I ukoliko nije slepo sledio Nestorovičeve smernice, morao bi da položi račun za nečinjenje i za blage, nedosledne, često kontradiktorne i zbinjujuće mere, o čijim efektima nije previše brinuo.