Pamtim!

I Saletov trk protiv Hrvata.

I devet trojki Litvaniji.

I poster Sabonisa.

I Rašićeva bacanja.

I Gurovićev kalašnjikov.

I Bodirogin burek.

I peškir Redžija Milera.

I ne možemo ništa za tri sekunde, to mogu samo Srbi.

I suze.

I smeh.

I ponos i tugu i neprospavane noći.

Ali ovo ne.

Ovakvo zajedništvo, drugarstvo, emociju. Toplinu, ljudskost, dečiju iskrenost koja izbija iz očiju naših košarkaša.

To ne.

Nema nadobudnosti, sujete, gledanja sa visine.

Nema velikih i malih imena.

Nema kriv je onaj ili ovaj.

Nema afera, tračeva, prljavog veša.

Nema ništa, osim sreće.

Njihove i moje, dok celo jutro gledam kadrove sa dodele medalja i proslave koja je, kako mi se čini, krenula odmah nakon utakmice za bronzu.

Obično, pre nego što počnem pisati tekst, imam neku poentu, spremnu za zadnju rečenicu, jutros ne…

Sve mi je stalo u jednu jedinu reč.

Ljubav.

Davor Cicović